• Шта је све уписано у 800 година дугу историју светосавља у Херцеговини?

Није случајно да је Стефан Немања послао принца Растка у Хум, како су то забележили Теодосије и Доментијан, да тамо, у једном удеоном кнежевству, пре него што преузме престо, стекне искуство организације државе. На значај Херцеговине указује и то што је Свети Сава прву од новооснованих епархија аутокефалне СПЦ организовао баш овде, у Стону на Пељешцу. Знао је Свети Сава колико је важно да баш Херцеговина буде међаш земља – брана агресивном презелитизму.

Традиција Светог Саве одржала се и чувала кроз време. Треба ли да чуди што је Стјепан Вукчић Косача, који је управљао Херцеговином после распада јединствене српске државе, узео титулу херцега од Светог Саве?

Или чињеница коју нерадо прихватају Дукљани – да зетска династија Војисављевића, на којој они кроје нови национални државни идентитет, води порекло из Херцеговине.

Мењала је Епархија хумска, као уосталом и сама Херцеговина, и територију и имена, али је за осам векова свог постојања остала верна заветима Светог Саве – трајала је и траје као заклон, уточиште и подсетник да је идеја српске државности неодвојива од идеје идентитета, а идентитет од светосавског и косовског завета.

Свесни ових чињеница и њиховог значаја, Српско просветно и културно друштво „Просвјета“ одлучило је да, обележавајући осам векова Српске православне цркве, Ћоровићеве сусрете историчара у Гацку 2020. посвети теми „Осам вијекова Светосавља у Херцеговини“.

О мање познатим подацима из српских крајева с леве стране „крштене Србије“ говорили су историчари, богослови и лингвисти из Србије, Републике Српске и Црне Горе.

Потпуно нови приступ проучавању Цркве босанске, те појмова јереси и православља: Дарко Ђого

НЕШТО ДРУГАЧИЈА СЛИКА ЦРКВЕ БОСАНСКЕ

У досадашњим истраживањима средњовековног Хума и Босне, сложили су се учесници скупа, уочљиво је одсуство српских богослова, и то не само црквених историчара.

Отуда је реферат проф. др Дарка Ђога, са Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву, „Српска богословска перспектива за изучавање прошлости средњовековног Хума и Босне“ оцењен као изванредна богословска студија која отвора потпуно нови приступ проучавању Цркве босанске, те појмова јереси и православља.

На почетку излагања Ђого је указао на то да се систематско одвођење пажње српске богословске заједнице од питања отаџбинске историје нигде не види тако трагично јасно као када се позабавимо тиме ко се од савремених српских теолога бавио сложеним, захтевним и животно значајним питањем истраживања наше средњовековне прошлости у Хуму, Босни, Усори, Солима, Сребреници и другим српским средњовековним крајевима. Затајеност питања о српској црквеној историји средњовековног Хума, Травуније, Босне, Усоре и других српских крајева с леве стране „крштене Србије“ (поп Дукљанин), сматра, није имала за последицу само непријатни вакуум у нашој црквеној историји већ и својеврсне систематске методолошке странпутице у јужнословенској историографији посвећеној проучавању средњовековне Босне и Хума.

„Дугогодишњи рад на конструисању једног посебног црквенодоктринарног ентитета под именом ’Црква босанска’ створио је бројну литературу, али и једно стање на пољу истраживања које је потпуно бесмислено: и поред чињенице да су богословски текстови који су нам остали из Цркве босанске – тачније: из наше прошлости са подручја Хума, Босне, Соли, Усоре – одреда правовјерни и православни, док ријетке преписивачке варијације и понеки страни (махом латинофони) извори нуде понешто другачију слику Цркве босанске, ова пренатрпаност и несразмјерна продуктивност литературе о ’јерeтичкој Цркви босанској’ створила је потребу да се доказује да је Црква босанска правовјерна, умјесто да се интерпретирају и богословски и историјски анализирају они извори који нам говоре о доктринарним изазовима пред којима се – као и свака помјесна Црква Божија – налазила кроз вијекове.“

На темељу изложеног, Ђого закључује да је током средњовековног периода и касније на територији која је била под управом Косача и Павловића, а коју су касније окупирали Турци Османлије, у континуитету исповедано православље, под јурисдикцијом захумско-херцеговачких епископа.

ДЕДОВИНА СВЕТОГ САВЕ

О присуству Српске цркве и њеног свештенства на подручју Херцеговине и борби за очување идентитета сведочили су не само српски већ и дубровачки извори, турски дефтери и натписи на средњовековним споменицима – стећцима. Историјски трагови говоре да готово да није било периода који за осам векова светосавља у Хуму и Босни за Србе није био историјски преломан.

Враћајући се на јесен 1350. године, коју српска медиевалистика сматра важном за разумевање историје Српске православне цркве и њене односе са Цариградском патријаршијом, Борис Бабић са Универзитета у Бањалуци поставља питање да ли се однос Цариградске патријаршије према Српској цркви може разумети као анатема или ипак као савез. Подсетио је да је цариградски патријарх Калист, потпомогнут актуелним византијским царем Јованом VI Кантакузином (1347–1354), бацио анатему на Српску цркву, која је од 1346. такође била у рангу патријаршије.

„Познато је да је 1375. године дошло до помирења, односно укидања анатеме. Међутим, још крајем шездесетих година XIV столећа, тачније јуна 1367, настао је један византијски извор који пружа другачије виђење поменутог проблема. Текст извора, записан у форми дијалога, представља разговор између монаха Јоасафа, представника тадашњег византијског цара Јована V Палеолога, и Павла, легата Римске патријаршије. Разговарали су о потреби да се црквено уједињење обави на васељенском сабору.“

Из ставова византијског представника у овом интелектуалном двобоју стиче се утисак, закључује Бабић, да је Византијско царство у тренутку док је анатема била на снази још увек рачунало на савез са Српском црквом, чији архиепископ је требало да буде учесник сабора.

ЛОЗА СОКОЛОВИЋА

У вековима трајања СПЦ на подручју Херцеговине, историјско дело Светог Саве није губило на значају. Речима Радована Биговића, кроз личност Светог Саве код српског народа у Херцеговини прожимале су се истовремено историја и будућност, јер су се у његовој личности: „Сабрала (…) сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила (…) поколења.“

Чувајући светосавску и традицију српске владарске династије Немањића, обновљена Пећка патријаршија имала је један задатак: да памти и чува дух српске националне државе. Исцрпан реферат на тему улоге Пећке патријаршије у очувању верског идентитета Срба у Херцеговини од средине 16. до почетка 17. века имао је Бошко М. Бранковић с Универзитета у Бањалуци. Истакао је да је реч о времену када су на Пећки трон долазили патријарси из лозе Соколовића.

„Макаријев рад на обнови Пећке патријаршије 1557. године уписао је и Херцеговину у историју обнове СПЦ под Османлијама. Има неке симболике што је обнављач престола Св. Саве пореклом из Старе Херцеговине, из малене варошице (касабе) Рудо, дакле из Војводства Св. Саве (Херцеговине), а био је и везан још као манастирски ђак и послушник, као и његов брат, велики везир Мехмед Соколовић, за богослужења у манастиру Милешева, где су дуго година почивале мошти прослављеног српског светитеља. Тако је Босна и Херцеговина, Светог Саве ’дедовина’, родила српску ренесансу 16. века и српски протестантизам, у ширем смислу, борбу за народну цркву, народни језик, народну јерархију и обнову, односно нову артикулацију старих црквено‑државних традиција.“

Позивајући се на фалсификована документа из Пропагандиног архива, римокатоличка штампа је осамдесетих година 19. века и тридесетих година прошлог столећа писала о Светом Василију као поборнику Уније: Будимир Алексић

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ – ПЕДАГОГ КРСТА

Ако је Пећка патријаршија успела да заустави процес исламизације који је у знатној мери захватио источну Херцеговину и Стару Рашку, опасност од унијатских агитатора, који су, заједно с фратрима из Босне, настојали да Србе у Херцеговини потчине Риму, није бивала мања. Ни тада ни касније. Иако је у историографији то питање одавно разјашњено, позивајући се на фалсификована документа из Пропагандиног архива, римокатоличка штампа је осамдесетих година 19. века и тридесетих година прошлог столећа писала о Светом Василију као поборнику Уније.

Анализирајући однос Св. Василија Острошког с митрополитом Макаријем, проф. др Будимир Алексић, с Православне богословије Светог Петра Цетињског, објашњава како је римокатоличка Конгрегација за пропаганду вере (Congregatio de propaganda fide) лансирала тезу да је Свети Василије имао кореспонденцију с папом и да је прихватио Унију. Осликавајући историјски и политички контекст времена Светог Василија, Алексић објашњава његов однос према римокатолицима, а нарочито проблем Уније, који је у данашњој Црној Гори током последњих тридесетак година актуелизован кроз инаугурацију идеје о успостављању тзв. Црногорске аутокефалне цркве, што је conditio sine qua non за успостављање уније са Римокатоличком црквом.

„Дјелатност Конгрегације за пропаганду вјере састојала се у фабриковању фалсификата у облику писама, посланица, уговора на основу којих ће касније римокатолички ’повјесничари’ градити најразличитије тезе и конструкције. Дакле, лажни документи из Пропагандиног архива служиће као материјал и ’повијесна врела’ каснијим фалсификаторима. Тако босански фрањевац – фра Мијо Вјенцеслав Батинић, у другом дијелу свога рада ’Дјеловање фрањеваца у Босни и Херцеговини за првих шест виекова њихова боравка’, објављеног 1883. у Загребу, пише да се епископ херцеговачки и захумски Василије писмом обратио папама и да је био прихватио унију са Римокатоличком црквом. Ову злоупотребу имена Светог Василија, односно његово наводно писмо папи, епископ Никодим Милаш доводи у везу са тврдошким игуманом Кирилом и сабратом тога манастира Атанасијем. Милаш сматра да су они – или писци или иницијатори тога писма којим су тражили материјалну помоћ од папе.“

Како то с правом констатује Божо Ђ. Михаиловић у књизи „Манастир Острог и Св. Василије Острошки“ – не треба се чудити ,,римокатоличким круговима, њиховим писцима и историчарима, кад лажну кореспонденцију проглашавају аутентичном и што желе да Острошког Светитеља прогласе унијатом, јер популарност Св. Василија добро би им дошла за ширење њихове вјере у српској православној средини“.

О Св. Василију Острошком као педагогу крста и васкресења Христовог говорио је Владимир Ступар са Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Угодник и Светитељ Божији, Свети Василије је, истиче Ступар, страдањем за православље оставио неизбрисив траг у историји српског народа и постао уједно вечни сведок истине која је одржала наш народ на крстоваскрсном путу.

„Данас, када смо свједоци поновног страдања и напада на православни идентитет Срба, али и обнове вјере у нашем народу, лик Светога Василија, као и његов благослов и благодатно присуство су од суштинског значаја за опстанак како на историјском, тако и на вјечном плану.“

ХАПШЕЊА, ИНТЕРНИРАЊА И ЛИКВИДАЦИЈЕ

Велики рат СПЦ у БиХ донео је нова искушења. „Атентат на престолонаследника. Надвојвода – престолонаследник Фрањо Фердинанд и војвоткиња Софија пали жртвом србијанске уроте“, био је натпис који је освануо у „Дневнику“ у броју који је штампан на дан атентата. Гаврилу Принципу су приписане речи да је атентат извршио у име српске идеје. Прва на удару била је СПЦ у Босни и Херцеговини. Проф. др Горан Васин са Филозофског факултета у Новом Саду у реферату под називом „Захумско-херцеговачка епархија током великог рата“ истиче да је денационализација коју је током Великог рата спроводила аустроугарска државна власт као национални пројекат била на првом месту усмерена против Српске цркве.

„Као ослонац српског националног идентитета Црква је била на удару кроз систематско негирање права на употребу ћирилице, верских обележја, али и хапшење, интернирање и ликвидације свештеника. Захумско-херцеговачка епархија у том погледу, имајући на уму српски карактер и устаничке традиције, те снажну српску мисао, била је посебно на удару. Дешавања у Великом рату, ипак, била су само увод у погроме и геноцид који ће наступити у НДХ, али и страдање у ратним дешавањима 1992–1995.“

Резимирајући теме које су покренуте на научном скупу, учесници су још једном истакли да је Епархија хумска или Епархија захумско-херцеговачка и приморска, како се данас назива, за осам векова тегобне историје носила историјско бреме српског народа и играла улогу не само духовног прибежишта већ и лучоноше слободе.

Наташа Јовановић / Печат