• Данас је Сретење Господње, Дан државности Србије и Крсна слава атонског манастира Светог Павла, другог по значају српског манастира на Светој Гори Атонској, одмах послије Хиландара.

Нека Господ упути Србију на пут покајања, 
а манастирски дух Светог Павла стазама нове српске обнове!

Свети Павле

На тло Свете Горе ступили смо у манастирској луци Светог Павла. Баш ондје гдје је у 15. вијеку са лађе крочила султанија Османовог Двора, српска принцеза која је и као турска дворјанка остала вјерна Православљу; поносом велика и роду српском на хвалу, султанија Мара Ђурађова Бранковић, законита и прва жена султана Мурата Другог.
Спашавајући хришћанске светиње из похараног Константинопоља она ће са личним даровима у новцу и свили, а носећи и Дарове Христове кренути овом узбрдицом ка Светом Павлу, задужбини отаца својих. На пола пута од луке, госпођа Мара чуће глас који јој је благо заповједио да иако је она земаљска царица, Света Гора служи другој царици, Пречасној Марији, мајци Ријечи Господње. Мара се одмах покајала, предала монасима дарове и вратила се на лађу да не би даље кршила старе Богом установљене законе. На том мјесту је касније саградила малу и лијепу капелу која свједочи о њеном доласку и покајном повратку.

Радовао сам се што ћу по први пут ући у овај славни манастир, за Србе послије Хиландара најважнији.

У луци нас је чекало теренско возило на чији пртљажник смо натоварили ранчеве, простирке и кренули узбрдо. Од луке до манастира потребно је око 20 минута хода уз лагану узбрдицу прашњавом стазом по врелом августовском сунцу. Возач Грк ми понуди да сједем на прво сједиште, тако да пред капију Светог Павла ступих као какав ововремени владика. Обузела ме је блага срећа што наша српска група долази у ову стару српску задужбину. Одмах сам започео разгледање манастира. Један монах ме је упутио у гостопримницу гдје је на столу била послужена светогорска ракија са мирисом аниса и ратлук у великим разнобојним коцкама. Иначе, сваки атонски манастир најдуже се памти по укусу и љепоти послуженог ратлука. Ратлук је византијска посластица коју су Турци преузели као и многе друге корисне и укусне ствари и јела.

Обавезно послужење за сваког госта на Светој Гори је ракија, кафа са ратлуком и чаша воде. То су Срби и данас задржали као основно гостињско послужење у својим домовима.

Тог дана гостопримац је био млади и љубазни руски искушеник. Одмах ступих у разговор са њим, објаснивши му да би за нас Србе било врло корисно и нашим душама мило да добијемо преноћиште у Светом Павлу, а због наше традиције са овим манастиром и великих српских задужбина у бедемима, кулама и светињама. Рус ме пажљиво саслушао, сматрајући моје аргументе врло разложним да нам се то и дозволи. Но касније ће грчки монах задужен за пријем гостију, без икакве љубазности нашу групу раздијелити (10 људи биће примљено на конак, а остали послати у скит Свете Ане удаљен на око сат времена хода од Светог Павла).

Скоро четири вијека Свети Павле је био српски манастир (од 80-их година 14. вијека до друге половине 18. вијека). Његови задужбинари и покровитељи од 1383. године била су господа из властелинске српске породице са Косовог поља, Бранковићи; потом њихови сродници Лазаревићи и молдавско-влашки кнежеви, зетови Бранковића.
Кулу која доминира манастирским комплексом започео је градити са својим сином Теодором влашки војвода Јован Негоја, ожењен српском принцезом Милицом Бранковић, а радове је довршио војвода Петар Четврти Рареш, ожењен Јеленом Бранковић.

На поклоњење и цјеливање изнесене су нам светиње овог манастира, комад Часног Крста на коме је распет Господ (окован и украшен у сребру); велики гвоздени крст, тежак око два кила, који је као знак покорности и јачања врлине смирења, око врата носио оснивач манастира Свети Павле Ксиропотамски; потом једна од највећих светиња Православља, Дарови Христу, које су мудраци донијели на поклоњење новорођеном Богочовјечанском Сину. То је велика сребрна кутија са поклопцем, украшена најљепшим мотивима у сребренини. У три одјељка су положени комади злата (од најфинијих златних нити сплетених у медаљоне), а уз њих ниске тамјана и смирне.

Католикон (Саборни храм) Светог Павла је посвећен Сретењу Господњем (15. фебруар – Дан државности Србије). Иначе, оно што се одмах примјети ступањем у храм, је да није фрескописан; то је напросто чудно за светогорске манастире. Прије овог савременог храма Свети Павле је имао католикон који је подигао Ђурђе Бранковић 1446. године, а који је имао прелијепе фреске, српскомакедонског стила. Тај храм је порушен 40-их година 19. вијека, како сам прочитао грешном заслугом неког грчког националисте који је уклањао српско „коријење“ у Светом Павлу. У једном скиту Светог Павла српски натпис задужбинарства је замрљан до нечитљивости, а то све говори о грчкој традицији уклањања негрчких трагова и политици присвајања српског наслијеђа и историје (познато је да је у грчком дијелу Македоније уклоњено око 20 хиљада српских топонима; у том дијелу Македоније живјела је на српском двору у Серу султанија Мара).

Оно по чему је Саборни храм Светог Павла изузетно лијеп је преграда између лађе и припрате. То није пуна зидана преграда већ свечана мермерна капија која унутар храма прави застор од мермерне чипке, а то храм чини прозрачним, визуелно лаким, истовремено монументалним и естетски упечатљивим.

Вода у манастиру је хладна и јако питка. Молдавски војвода Стефан Велики у манастир је довео воду 1500. године, а са сином Богданом изградио је фонтану и крстионицу. Вода истиче из мермерних чесми које су мали споменици примјењене умјетности.

Цар Душан Силни је 1334. године из самилости уступио Дубровнику полуострво Пељешац са градом Стоном, уз симболични годишњи порез који је по уговору припао српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму. Када су српски монаси прогнани из Јерусалима, а српски манастир запустио пред муслиманским пустошењем, дубровачки порез је припао Хиландару и Светом Павлу, као српским светогорским манастирима.

Сваке године у мају, два српска монаха (један из Светог Павла други из Хиландара) одлазила су у Дубровник по законити Душанов порез.
Долазили су пред Кнежев двор са корпом сувог воћа од четири врсте, симболичним благословом Свете Горе (смоква, бадем, маслина, грожђе), отпјевали би тропар, а потом су свечано примани код дубровачког Кнеза.

Тај порез Дубровчани су звали „свијећа“ или „милостиња“ и на све начине латинског лукавства покушавали су га избјећи, тако да су српски господари морали често дипломатски интервенисати да се светогорски монаси не би понижавали чекањем и неизвјесношћу.

Не смије се заборавити да су Срби четири вијека градили и бранили овај свети манастир и он се са правом може сматрати српским.

Брат Вука Бранковића, монах Роман, у великој схими Герасим, заједно са монахом Антонијем из српске властелинске породице Багаш, саградили су Саборни храм у част Пресвете Богородице Светопавловске и око њега обновили манастир српског богослужења. Монах Роман Бранковић је живио и умро у овом манастиру, а потом и бројни монаси из богатих српских породица и њиховог сродништва. Са пропашћу српске државе нестало је српског младог монаштва на Светој Гори које је до тада организовано и са даровима стизало док их је штитила и узгајала самостална српска држава. То ће бити једини разлог за одсуство Срба из Светог Павла који ће у наредним вијековима бројчано посустати, а Грци ће то искористити и преузети манастир. Он је и данас грчки.

Ујутру смо присуствовали Светој Литургији и помолили се за благословен и безбједан успон и повратак са врха Атоса.
Доручковали смо у пространој трпезарији. Комад преукусне алве подсјети ме да је то молитвена слаткоћа свих српских монашких генерација која је до овог трећег миленијума сабирана овдје за Србију и за све нас.

Помолисмо се и за нашег доброг Руса гостопримца који нас је братски љубазно прихватио и угостио, потом за све наше претке који су улагали злато и труд зарад вијековне користи која и данас нама притиче. Кренусмо од Светог Павла стазом што води скиту Свете Ане и врху Атоса.

Окренух се још једном, погледах манастир и усликах га у јутарњој сјени од врхова Атоса.

Нека Господ дозволи да Свети Павле опет буде српски бедем Светог Духа, наша западна лука која ће уз ону источну, хиландарску, Србима олакшавати и пробијати стазе духа и тијела.

ГОРАН ЛУЧИЋ