• Кромпир или како се друкчије назива кртола је намирница која је у последњих двеста година заступљена у највећем броју јела херцеговачке кухиње. Кромпир је веома важна намирница у људској исхрани, Прилагодио се свим приликама и подневљима, а поднебље Херцеговине чини га да има већи проценат суве материје те је тиме бољи и квалитетнији. Користи се на разне начине, сладокусци тврде  да је најукуснији онај печен под сачем, па још кад му се дода телећег или јагњећег меса, права је посластица.

Невесињски и требињски кромпир постали су бренд на тржиту. У Требињу кажу да је најбољи онај с брда, са Загоре.

Мало је пољопривредних култура које имају тако фасцинантну историју развоја као кромпир, који се гаји у свим деловима света.

Кина је највећи светски произвођач кромпира. Кромпир спада по количинама у четири усева који се највише гаје у свету, поред кукуруза, пшенице и пиринча.

У Европу су га донели Шпанци у 16. веку из Јужне Америке, са Анда, из подручја Перуа и Боливије.

У Босни и Херцеговини се појавио крајем 18. века.  С почетка, као  прилично непознату биљку, народ није с вољом прихватио сађење и конзумирање кромпира. Тако је у Херцеговини, столачки капетан и везир Али-паша Ризванбеговић, који је Херцеговину 1833. године издвојио из Босанског пашалука,  захтевао да се што више сеје кромпир, па се тако по Херцеговини распространило гајење ове биљке. Успешно гајење кромпира често је људе спашавало од глади. Постао је и неизбежна сточна исхрана.

У Црну Гору, по повратку из Русије 1786. године, донео га је владика Петар I Петровић Његош, па му је одатле био и назив Русињак или Руски.

Први примерци кромпира у Себији јављају се 1787. године, за време Кочине крајине,  пренет из Немачке.

У својим списима, из 1803. године,  просветитељ Доситеј Обрадовић упућује да се кромпир сеје и размножава у Србији и Босни и Херцеговини.

Дошавши у Београд из Земуна, 1806. године, Доситеј је донео неколико џакова кромпира и дао их Карађорђу.  И сам Карађорђе је у почетку био неповерљив према овој култури.

Увидевши предност гајења кромпира, кнез Милош Обреновић је 1821. године захтевао да сваки кнез у својој кнежевини мора наредити да се сеје кромпир.

И тако све до данас, уз многе старе и нове сорте, кромпир је постао веома распрострањен са добрим приносом.

Тржиште кромпира воли квалитет, контролисано порекло и специфичност и за такве производе не пита за цену.

Доказ томе су и гепеци аутомобила који се враћају из Херцеговине, у којима се поред осталог увек нађе и по који џак херцеговачке кртоле, чији је квалитет неоспоран.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић