• Након монографске студије „Основна школа у Берковићима 1889–2024“, која је објављена прошле године поводом 135 година организованог народног школства у Дабар пољу, проф. др Миленко Кундачина остаје на завичајном путу научног трагања за искуством и истином народа у Дабру као дијелу херцеговачког, балканског и европског контекста.

Нова књига професора Миленка Кундачине „Дабар – од старог вијека до 1941. године“ завршена је и очекује своје прво представљање на 68. Међународном београдском сајму књига. Тим поводом разговарали смо са аутором о књизи и дугој историји поднебља и народа којим се она бави.

• Ваша нова књига као завичајна хроника и монографија управо је завршена. Њено представљање је у програму актуелног Сајма књига у Београду. О каквој књизи је ријеч?

– Монографија „Дабар – од старог вијека до 1941. године“ у издању ИК „Само корак“ из Београда, послије монографије „Основна школа у Берковићима 1889–2024“, друга је књига у оквиру пројекта „Трагови прошлости“. Монографија се састоји из шест поглавља: 1) Географско-физичке карактеристике Дабра; 2) Период старог и средњег вијека; 3) Период турске окупације; 4) Период аустроугарске окупације; 5) Период Краљевине СХС/Југославије; 6) Биографије српских ратних добровољаца.

• Колико дуго сте радили на остварeњу ове књиге? Које изворе, архиве и податке сте користили?

– Архивски подаци су прикупљани у оквиру поменутог пројекта у периоду од 15 година. У истраживању су се користили: архивска грађа из 14 архива Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Хрватске, новинских листова и других периодичних издања, турски сиџили, статистички пописи становништва и стоке, метеоролошки записи, мемоарска грађа, парохијске књиге рођених, вјенчаних и умрлих, матичне књиге у мјесним уредима, записи са споменика у мјесним гробљима и, наравно, литература аутора из историјске науке. Текст прати око двије хиљаде позива на необјављене архивске и друге објављене изворе. Поред анализе документације, обављен је интервју са око 130 мјештана – познавалаца историјских прилика. Истраживању је претходила израда родослова за око 130 братстава Дабра, Хргуда и Дабрице, из кога су коришћени потребни подаци и провјеравани подаци пронађени у архивској грађи. Текст монографије прати 55 табела и 145 фотографија, резиме на енглеском и руском језику, рјечник мање познатих ријечи, списак литературе са 438 библиографских јединица, географске карте Дабра и изводи из рецензија. Имао сам част да књигу рецензирају уважени професори универзитета – историчари: др Радмило Пекић, редовни професор, др Славиша Вулић, доцент, и др Милан Мицић, историчар и књижевник, генерални секретар Матице српске у Новом Саду.

• Гдје се први пут у писаним изворима помиње херцеговачки Дабар? Да ли сте нашли неке дабарске занимљивости?

– Најстарији археолошки остаци говоре да су на простору Дабра били настањени становници још у палеолиту, неолиту и у бронзаном добу. Постоје археолошки локалитети са праисторијским тумулусима и градинама из старог вијека. Археолошка истраживања у Црквини у Милавићима показују остатке из рановизантијског периода, из 4. вијека.
У 10. вијеку Константин Порфирогенит у свом дјелу „О управљању царством“ спомиње град Добрискик. Први писани помен Дабра као жупе срећемо у „Љетопису попа Дукљанина“ средином 12. вијека. У дубровачким изворима жупа Дабар, према истраживању др Радмила Пекића, први пут се помиње 15. септембра 1283. године.
Дабрани су учествовали у првим борбама против Турака. Тако су се крајем августа 1388. године борили у одреду Радича Санковића у боју код Билеће, гдје је погинуо Богдан Хатељевић, који је сахрањен у Милавићима.

• Данас је Дабар рубна област Републике Српске, економски и културно ипак скрајнута. Какав је био у прошлости положај овог дијела Херцеговине?

– Жупа Дабар је формирана насељавањем српских племена током словенске сеобе у периоду од 5. до 7. вијека, са жупским средиштем Градина изнад села Сузина, које је имало административну и одбрамбену функцију.
Дабар је у средњем вијеку одржавао трговачке везе са Дубровником, гдје су појединци – дјечаци изучавали занате и остајали, а одрасли становници одлазили као радна снага, служећи и у осталим приморским мјестима.
Послије пада под Турке источне Херцеговине 1465. године, средњовјековна Дабарска жупа је претворена у нову управну јединицу – нахију, чије се границе нису баш подударале у свему са границама жупе.
Нахија Дабар је у судско-административном погледу била у саставу више кадилука: Благај, Фоча, Невесиње и Столац. Срби су према турској држави и агама имали велике обавезе и намете. Морали су обављати разноврсне радове код спахија, уредно плаћати харач који се стално повећавао, радити на државним објектима, утврђењима и путевима. Били су изложени насиљу харачлија и принуђени да напуштају своје ситне посједе и спахијску земљу и склањају се у брдовите и мање приступачне предјеле. Стално су тражили за себе више права и аутономију. Храмови у Дабарском пољу су били потпуно уништени. Појединци су се опирали зулуму одласком у хајдуке. Забиљежили смо њихова имена: Јован Сикимић, два Куртешевића из Засаде, два Јањошевића и Лазар Медан из Горњег Дабра, Милутин Васков Бјелица из Љутог Дола, Вуле Куљић са Трусине, Јовица Трифков Самарџић са Хргуда, Лазар и Раде Радан са Трусине, Аћим Јелачић из Дабрице, Милош Беловић са Хргуда, Ђуро Вуков Радан са Трусине, Спасоје Топаловић са Хргуда, Спасоје Бркић са Хргуда, Милутин и Јован Шутић са Преворца, Михајло Попара из Кути, Трифко Јовце Самарџић са Хргуда, Сава Самарџић са Хргуда, Лазар Јовов Дука из Сунића, Трифко Кулушић, Вуле Ђурица Видојевић из Хатеља, Ђуро Дука из Долова. Крајем турске владавине обновљени су храмови: на Ошањићима, посљедњи пут 1833. године, на Горици у Хатељима 1859. године и у Стоцу 1870. године.

Дабарско поље

• Ове године се обиљежава велики историјски јубилеј – 150 година Херцеговачког устанка. Како је народ Дабра био организован у устанку? Да ли је дао прилог борби за слободу?

– У току Херцеговачког устанка (1875–1878) устаници су се борили против османске власти у саставу Дабарског и Завођског батаљона. Дабарски батаљон је имао чак и до 700 устаника. Њим су командовали Јован Џомбета, Лука Мишковић и Перо Муратовић. У Завођском батаљону борили су се устаници из источног дијела Дабра, на челу са командиром Николом Вујовићем. Вођство батаљона је учествовало у скоро свим договорима и преговорима са осталим херцеговачким вођама у горњој и доњој Херцеговини, а и у делегацијама које су ишле на преговоре у Црну Гору. На подручју Дабра вођено је 12 бојева и битака. Оба батаљона су учествовала у осталим бојевима и биткама: Вучијем Долу, Муратовици, Планој, Колајну. У борбама са османском војском погинуло је око 30 устаника. Многа имовина је била уништена, а породице се налазиле у избјеглиштву у Црној Гори.

У устанку против аустроугарске власти 1882. године заједнички су учествовали Срби и муслимани. Вође тог устанка у Дабру су били Јован Шутић и Перо Муратовић. У устанку је ликвидирана жандармеријска станица у Хатељима и пандурске карауле.

• Какав је био положај Дабра у периоду аустроугарске окупације?

– У периоду аустроугарске окупације подручје Дабра, Хргуда и Дабрице имало је: 1879. године 3.469 становника, 1885. – 4.213 становника, 1895. – 4.998 становника и 1910. – 6.228 становника. Становништво се бавило земљорадњом и сточарством. Године 1895. на подручју је пописано 60.093 грла стоке, а 1910. године 64.726. Саграђена је школа у Поратку (1889), жандармеријске станице на Поратку (1900), Трусини (1903) и Дивину (1912), пут Столац – Билећа, успостављена је метеоролошка станица. На Брегави, Вријеци и Опачици радило је око 20 млиница. Обновљен је храм у Кутима (1889) и саграђен храм у Љутом Долу (1907). Дабарска парохија је основана 1895. године. Дужност пароха обављао је Јован Ивковић до 1934. године. Српска црквена општина Дабар је формирана након 1900. године. Њен први предсједник је био Илија Мишковић. Дабрани су били организовани око СПКД „Просвјета“ (1907) и имали повјереника. Многи Дабрани су били приложници на светосавским свечаностима. Трезвеничка чета формирана је у Берковићима (1912). Радило је неколико кафана у Дивину, Поратку, Предољу и Долу. Због тешког живота српске породице су се исељавале у Србију, а муслиманске у Турску. На раду у Америци налазило се око 200 радника, од којих је око 100 остало трајно. Школске 1907/1908. године четвороразредну основну школу у Берковићима похађала су 164 ученика. Ријетки су били појединци који су послије основне школе изучавали занат или похађали средњу школу.

У Великом рату 1914–1918. године у српској и црногорској војсци са подручја Дабра, Хргуда и Дабрице учествовало је 177 добровољаца, од којих су 23 погинула. Са Карађорђевом звездом су одликовани Милан Ђурица, Гаврило Вулић и Аћим Радишић, а остала одликовања примило је 14 добровољаца. Због суше и велике глади, у организацији Дабарске парохије на прехрани у Војводини 1917. и 1918. године боравило је око 150 дјеце.

• Која су најважнија сазнања која можемо наћи у књизи, а припадају периоду Краљевине СХС/Југославије?

– У периоду Краљевине СХС/Југославије, по попису 1921. године, на подручју Дабра, Хргуда и Дабрице живјело је 6.344 становника. Године 1931. општина Берковићи је имала 4.832 становника, а општина Дивин 5.318 становника. На свим изборима, на државном и локалном нивоу, побјеђивала је радикална странка. Радикале у Дабру је предводио Илија Солдо, који се налазио на листи Радикалне странке на изборима за народне посланике у округу Мостарском за Уставотворну скупштину 1920. године. Југословенску радикалну заједницу предводио је 1935. године Марко Васковић, који је био и члан среског одбора те странке. Дужност предсједника општине Берковићи обављали су Михо Којовић, Данило Муратовић и Сава Куљић, а општине Дивин Митар Радовановић.

Године 1920. у сливу ријеке Брегаве радиле су 22 млинице. Српска земљорадничка задруга са сједиштем у Берковићима формирана је 1919. године, а Мјесна задруга за пољопривредне кредите 1928. године. Године 1928. радиле су 24 кафане и мануфактурне радње. Сточна пијаца у Берковићима формирана је 1927. године. Ријетки су били појединци запослени код државе. У жандармерији је било запослено око 50 лица, у војсци око 20 официра и подофицира и грађанских лица. У рудницима је радило око 20 рудара, а на осталим пословима око 30 запослених.

Школске 1936/1937. године Основну школу у Берковићима похађало је 248 ученика, а Основну школу на Дивину 66 ученика. Око 50 ученика наставило је изучавање заната, а ријетки су наставили школовање у грађанској школи и гимназији. Храм на Доњој Трусини саграђен је 1936. године, а на Шћепан Крсту 1937. године.

Соколске чете су формиране у Дабар Пољу (1927), Дабрици (1928) и Дивину (1931). Чете су имале до 100 чланова. Соколски домови су саграђени у Берковићима и на Дивину. Соколске чете су организовале слетове, забаве, такмичења и друго. Први значајан резултат постигао је Марко Солдо из Сузине на првенству Савеза Сокола Краљевине Југославије, одржаном 1934. године у Загребу, гдје је освојио прво мјесто у трци на пет хиљада метара са временом од 19 минута и 11 секунди. У Берковићима је отворена Народна читаоница и књижница (1923) и формиран Мјесни одбор СПКД „Просвјета“ (1930). Саграђени су и нови храмови на Доњој Трусини (1936) и Шћепан Крсту (1937). Дужност пароха послије Јована Ивковића обављали су Данило Реповић, Владимир Кундачина и Војислав Медан.

Саграђене су школе у Хргуду (1928), Дабрици (1931), Трусини (1930) и Дивину (1935). Школа у Милавићима је радила у приватној кући (1938). О трошку „Привредника“ школовало се око 25 ученика на занатима, а о трошку родитеља у нижој гимназији, трговачкој школи и занатима око 50 ученика.

За заслуге за учешће у Великом рату земљу у Војводини су добила 144 добровољца, од којих су се 104 иселила. Остали су добили обвезнице. Земљу у Војводини су добила и 33 устаника из Херцеговачког устанка, чијих се 25 породица иселило. У периоду Краљевине СХС/Југославије на Косово се иселило 88 породица.

Разговарао и текст уредио: Горан Лучић