Омиљено место Велимира Љубибратића у Дубаију је стари део града

Замислите Дубаи.

Затим из ове менталне слике уклоните облакодере, луксузне фонтане и злато.

Одузмите и сва вештачка острва, јахте и највеће тржне центре на свету.

Добићете приказ са којим се пре тачно 30 година сусрео Велимир Љубибратић, пејзажни архитекта са Балкана, који тачно толико живи у Дубаију.

„Песак и нешто мало зелених површина – то сам једино затекао“, каже Љубибратић док ме у Дубаију води кроз стари део града, Бастакију.

„Била је једна једина трака за аутомобиле, а свако мало бисте морали да чекате на путу, да пропустите камилу.“

Без претеривања може да се каже да је он човек који је изградио и озеленео Дубаи, а са тим се слаже и шеик Емирата.

За изградњу овог дела света уручио је српском архитекти награду за животно дело.

Како је 1990. авионом некадашње национално авио-компаније ЈАТ за Нову годину стизало прасе авионом из Београда и то са јабуком у устима, када је први пут пробао еспресо у Дубаију, али и када су почеле да пристижу инвестиције из света, присећа се Љубибратић за ББЦ на српском.

Открива и како изгледа радити на Бурџ Калифи, највишој згради на свету, али и ко је заслужан што је један чемпрес из Далмације већ 25 година зелен усред Средњег истока.

„Шта је тај Дубаи?“

Велимира је 1990. година затекла као пејзажног архитекту у Заводу за изградњу у Београду.

„Супруга и ја смо желели да пројектујемо, али смо се у том тренутку у Београду бавили – силном папирологијом.

„Нисмо тако замишљали пројектантски посао“, каже архитекта.

Мало ко је у Србији знао где тачно треба да иде, када га је пријатељ позвао да ради у Дубаију.

„Сви су ме питали – где ти то идеш, шта је тај Дубаи?“.

„Као да се карте света у том периоду нису ажурирале, нико није знао ни шта је, а камоли где је град. Знали су најближе за Кувајт.“

Дубаи је тада имао 300.000 становника, а сада има три милиона.

„Није постојао ниједан семафор у граду.

„Цео град је био један сук, што је заправо пијаца где се набавља све што вам је потребно.

„Данас је мало другачије, тај пијац је заменио највећи шопинг центар на свету“, каже он.

Са минус седам су, наравно, слетели на ‘зимских’ 25 степени у Дубаију.

„Први дан када смо дошли, жена и ја смо добили да радимо пројекат пејзажне архитектуре Creek Side Park – од 100 хектара.

„То је као 12 београдских стадиона Црвене звезде“, каже он.

Прасе из Београда, са све јабуком

Само на два места у Дубаију је 1990-их могао да се попије капућино – у једном париском кафеу и у галерији у коју ме Велимир води.

„Једва смо чекали лет из Београда. Није било ни мобилног ни интернета. Посада ЈАТ-а би нам доносила наше новине.

„Једне Нове године су на авион послали прасе, са све јабуком у устима“, препричава он.

Каже да је, после неколико година, више људи са Балкана кренуло за Дубаи у потрази за послом.

„Које год да је весеље било, Босанци би окренули прасе“.

Сећа се и једног јединог немачког паба са точеним пивом и кобасицама и то је то.

Дубаи је, каже, био миран градић и није се много тога дешавало.

Овај део света је био „скрајнут“ јер нико није улагао.

„Сви су наравно знали за Тита и Југославију“, каже Велимир.

Гробље паса испод Бурџ Калифе

Галерију у старом делу Бастакије од 1979. године води Британка Алисон Колинс, коју и тог дана затичемо ту.

„Овај данашњи Дубаи је као дух.

„Не постоји готово ништа од старог града“, каже Алисон.

Можете ли да замислите да је овај део света био „скрајнут“и да нико није улагао

Колико је Дубаи некада био другачији Алисон покушава да дочара једном причом.

„Мој супруг је био ветеринар и сахрањивао је псе у удаљеном делу града.

„Тачно на том месту је данас Бурџ Калифа, најпознатија зграда у граду и друга највиша на свету“, додаје она.

И онда се закотрљало…

На почетку је, каже Велимир, све било јефтиније.

„То је био један слободан простор у пустињи.

„Довољно је било да изаберете плац на коме желите да градите. Данас су то невероватне цифре које више не могу да се зауставе“, каже он.

Стандарди за пејзажну архитектуру – нису постојали, па су Велимир и Сања морали сами да их напишу, комбинујући америчке и европске.

Тако је срочио водич за лендскејп, што би значило све оно што је присутно на уређеним површинама – стазе, клупе, дечија и спортска игралишта, осветљење, стазе за џогирање, фонтане, саднице…

Брачни пар је почео да ради на уређењу града какав данас познајемо, а који годишње посети 15 милиона туриста.

Велимир и Сања су у Дубаи отишли са скицама и лењирима, а прво што су урадили је било да наруче цртане столове за канцеларије и запосле четири техничара.

После четири године, биро је бројао 60 људи.

То су били сви њихови визуелни ефекти.

Онда 1995. године почињу први компјутери.

„Паркови, саобраћајнице, било је ту свега – буквално смо градили све из темеља.

„Тачније, из песка“, каже Љубибратић.

Иако је нафта откривена још 1966. године, тек од 1995. су почели да се граде грандиозни објекти.

Затим је кренула и трговина и Дубаи је почео да снадбева све Емирате.

Од једне главне саобраћајне траке, град је „преко ноћи“ добио 12.

„Онда се то закотрљало.

„Кренули су инвестори, новац је стизао из свих крајева света.

„Одједном је град живнуо и цео свет се сјатио овде“, каже Велимир.

„Из Далмације сам за један парк сам дотерао и засадио три чемпреса, један је успео и већ 25 година животари сасвим удобно у Дубаију.

„С обзиром на временске услове, није тако висок као у Далмацији. Али је ипак зелен“, поносан је он.

Награду за животно дело Љубибратићу је доделио шеик Шарџе, једног од градова Емирата

Како је градити највећу зграду на свету

Хиперпродукција у изградњи је кренула од 2001, каже Велимир.

„У једном тренутку смо имали 12.000 радника. Радило се у две смене.

„Можете ли да замислите? Чак и организација само њиховог превоза до градилишта је изискивала свакодневни додатни напор“, каже архитекта.

Учествовао је и када се градила у том тренутку највећа зграда, највећи тржни центар и највећа фонтана на свету.

Брачни пар је добио две награде за пројектовање паркова на Средњем истоку 1995. и 1998. године, а Велимир је 2019. године награђен признањем за животно дело за пројектовање Дубаија.

Награду финансира шеик из Шарџе, града Уједињених Арапских Емирата који је 15 минута удаљен од Дубаија.

УНЕСКО је 1998. године тај град прогласио главним културним центром арапског света, а поновно признање је добио 2014. године када је постао центар исламске културе.

Велимиру је надраже што су о добитнику одлучивале и гласала колеге из струке.

Иако је учествовао у пројектовању слободних површина око Бурџ Калифе и радио пројекте на 100 хектара, омиљени пројекат му је мали парк од два хектара у ком су и деца са инвалидитетом добила сопствени кутак.

Поред великих пројеката за државу, радио је и за бизнисмене, богаташе, али и шеика.

Сања Београд и Требиње

„У једном тренутку су кренули да долазе наши људи и постало је живо“, каже Велимир.

„Последњих година су многи моји пријатељи и колеге отишли даље, у Америку, Аустралију, Канаду или друге земље или су се вратили кући“.

После три деценије на песку, данас сања да се врати у Београд, али и у Требиње, где је саградио викендицу.

Марија Јанковић / www.bbc.com