И заиста је баш тако, овдје се сусрећу и прожимају воде и вјетрови Европе и Азије, мора која запљускују обале Крима и Галипоља, народи све три расе и многих вјера, па се лако учини да је и сам град ћилим у чије шаренило је разасуто стварање Божијих дланова, као цвјетни прах из људских руку које сију башту.

Никада се нећу надовољити шетњи кроз Цариград и тумачењу његових навика, дневних лица и вечерњих повлачења на одмор. Езани, езани то су гласови овог гласног града, а који замијенише хиљаде звона која за хиљаду година испунише сваки камен његових километарских зидина опоменом на бућење и молитву. Цариград свако јутро вриједно устаје на молитву, са њом ходи и ствара под сунцем, њоме одлази на починак.

Езани, езани, као хиљаде хиљадугодишњих звона…

Но мене највише привлачи његов гријех и казна са којом је пострадао као ниједан град под небом. Славна Картагина је преорана од разјарених Римљана, у њене темеље су римски свештеници и жреци засули со да ни трава више не порасте, али Картагина никада није била средиште такве цивилизацијске вриједности као Цариград, И Јерусалим је превртан из темеља али никад није дочекао понижења Цариграда. Александрија је гледала своју славну библиотеку док у огњу гори али мала је то жалост спрам Свете Софије пуне коњаника и војске која силује и коље у олтару.

Гријех Цариграда је био велики, а казна му је страшна!

И још увијек траје…

Постоје мјеста гдје сваки пут церемонијално одлазим када стигнем у Истанбул. Прво је гроб Мимара Синана, највећег градитеља Османовог царстава. Поклонити се хришћанском дјетету које је преко матерњег дара постало највећи градитељем Оријента, творцу најљепше Дринске ћуприје и стотина османских споменика, за мене је најдража почаст. Ту се безријечно помолим за његов покој дотичући скромно и бијело турбе кроз решетке које га бране од прилаза недостојиних. Решетке од гвожћа нису само затвори оне су и одбране љепоте и дара.

Друго мјесто је руска црква Светог Пантелејмона на Каракоју, диван храм на последњем спрату једне петоспратнице. Вечерња молитва са акатистом светом љекару Пантелејмону, поглед на воде Босфора које утичу у Златни рог са мирисом тамјана Свете Горе и чудесно руско мољење, које је само по себи слика славних царевина, руске и ромејске, нема замјену у љепоти и миру. Господе, Господе јесам ли на небу или на земљи понављам сваки пут као посланици кнеза Владимира Кијевског када први пут присуствоваше литургији у Светој Софији. Разговор са Богом најближи ми је код Светог Пантелејмона у Цариграду.

Треће `моје мјесто` су остаци Јустинијанове палате поред самог мора. Данас око ње спавају бескућници и мигранти, у њеним зидинама остављају ћебад, флаше са пићем и картонске простирке… А море у обале бије, гледа и не прича. У овој палати је царица Теодора убиједила цара Јустинијана да не напушта град који му је Богом повјерен и да се за Град бори до смрти! Било је то у 6. вијеку, у вријеме страшне цариградске политичке побуне. И жена поново убиједи Адамовог праунука – за ту одбрану Јустинијан је посјекао око 30 хиљада грађана на Хиподрому и тако сачувао поредак у царевини. Зарад покривања ове политичке катастрофе Јустинијан ће саградити Свету Софију, прву и највећу куполу хришћанског свијета, баш као када се уплаканом дјетету купи велика шарена сликовница. Данас гледајући у ове зидине остаје мисао да је све око нас само привид и обмана и да ће море све прекрити, крвавом свијету правда ће бити непомен у вјечности.

Шетњу Истанбулом волим усмјерити кроз парк Мехмеда Акифа Ерсоја, турског пјесника, преводиоца и народног посланика, писца турске химне. Ерсој је био поријеклом Арнаут из Пећи, што би се балкански рекло, наш из наше Метохије. Студирао је у Истанбулу и у њему написао своје најљепше пјесме.

Данас је најпознатији по `Маршу независности`, званичној химни Републике Турске, а која баш ове године слави 100 година званичног проглашења у народној скупштини. Довољно је прочитати пар строфа ове химне и бива вам јасно колико је Ерсој, срцем и душом, припадао овом народу и овом граду.

– Мој народ заслужује правде и назависности! – и данас би викнуо пјесник Ерсој.

Сви велики пјесници увијек траже правде и независности.

У средишту пијаце је споменик првом турском књижару и издавачу Ибрахиму Мутеферики. Поријеклом је био Мађар. Било ми је зачудно како то да се Мађар тако успјешно уградио у турски језик и издаваштво, а онда ми је колега Заим појаснио да су Мађари и Турци лингвистичке гране истог стабла алтајско-монголских језика. Оба народа потичу из исте азијске постојбине и дијеле исте језичке коријенове.

Аха, па да, језик је најсигурнија стаза до сваке сродности.

И овдје се већ заморим од љепоте и тумачења Града. Вријеме је да се нешто поједе и попије. Најбржи, а најукуснији залогај је пиде, тзв. турска пица, са ајраном. Послије тога још сат времена медитације уз турску кафу и кадаиф са куглом одличног сладоледа….

Чују се езани икиндије, пале се кандиљи на минаретима. Истанбул се спрема на вечеру, радовање у ноћи и починак. Нека је благословен град у коме се размјењују добра, чујем стихове Курана…

Нека је благословен, понављам са мујезином!