ГЛАС ЦРНОГОРЦА: Божић у Требињу 1872. године
-
Као што је познато Божић је хришћански празник којим се прославља рођење Исуса Христа, а спада међу три највећа хришћанска празника заједно са Васкрсом и Духовима.
Прослављање Божића траје више дана, код православног становништва Божићу претходи Туциндан дан када се коље и спрема печеница, затим Бадњи дан када се сече и доноси у кућу бадњак, храстово или церово дрво које се затим пали, и сам дан Божића као и седам дана после Божића када се прославља Мали Божић или Српска Нова година.
Срби овај празник веома поштују и одавнина преносе с колена на колено славећи га у весељу с жељом ка напретку и добром здрављу.
Но, нису Срби могли увек у радости и весељу да дочекају и прославе свој најрадоснији празник, поготово за време турске окупације.
Тако нам лист „Црногорац“ од 15. јануара 1872. године, који је излазио на Цетињу, а чији је власник био Јован Сундечић, доноси извештај о дешавањима тих дана о прослави Божића у Требињу.
У извештају поред осталог пише:
„… Познато је да је Србину највећи и највеселији дан Божић, јер тада највише своје обичаје испуњава. Између других обичаја спада и онај пуцање из пушака, као знак највећег весеља. Ето турској влади и то смета, забранише строго и то пуцање, под тешком наредбом преступницима те наредбе, а разлог наводе да не би когод нехотице погинуо. Разлог би био добар кад би намјера таква била. Јер кад тако своју рају чува што не казни тисућу зулумћара, који ју дан данас тлаче и даве. Што јој не удјели очевидну правицу у многоструким парницама с Турцима?
Зашто та доброжелећа влада не забрани о бајраму пуцати, или турским сватовима, ђе се брда и долине од велика пушкарања разљегају?
Зашто не казнише Мехмеда Мисарлића и његова два сина Ахмета и Амзу који су ноћу на сами Божић потекли у кућу Митра Тупањца у селу Потгливје по сата далеко од Требиња, и домаћина испребијали, а домаћицу испсовали и обоје оставили на пола живе. Истина суд их је одма други дан затворио, али их је и одма на слободне ноге пустио. Забранише пушке изметати, а не казнише Алију сина Џана Беговића који је усред дана бијела у сред требињске чаршије окрвавио Тома Васковића, јер је овај продао другоме браве а не Алији. Турска влада проглашује наредбе које само на штету Хришћана иду, а не зауздава Турке, који криви били или не, сами се на своју корист поганим средствима осуде……
Омер ефендија Чатић, проглашени пијанац, неколико дана прије Божића, сједио је у кући гдје је служила сирота ђевојка без оца и мајке да би свој крув заслужила, у узрујаности због неколике попијене ракије насрну ко лав на њу. Да не би ноћне страже која је пролазила у чула запомагање ова би звијер свашта учинила. Овдашњи Хришћани се пожалише, али коме? Ствар остаде као да се није ни догодила.“
Све ово, а и много других немилих ствари, нису спутавале Србе да се рано ујутру на Божић сви укућани окупе око софре чекајући полазника помоле Богу уз домаћиново: „Мир Божји Христос се роди“ и узвраћања укућана: „Ваистину се роди“ наставе пут својих отаца све до дана-данашњег отварајући своја срца за Христа.
Припремио: Миливоје Мишо Рупић