Једна од чувених породица требињског краја у 17. и 18. веку била је породица Витковић из села Месари.
Име Дуке Витковића и његово деловање помиње се у документима дубровачког архива у време Кандијског и Морејског рата. По њему чланови породице додали су свом презимену Дучић – од Дуке. Његов син Хаџи Јово Дучић Витковић бавио се успешно трговином и био је један од богатијих трговаца тог времена. У Дубровнику на Плочама имао је велику кућу. Његово трговачко умеће и углед међу Дубровчанима омогућили су касније многим херцеговачким Србима успешно бављење трговачким пословима.
Још један познати члан породице Витковић из Месара био је Секула Витковић, рођен 1687. године од оца Сима. Као млад, са 19 година, напустио је Херцеговину и ступио у Аустријску војску дошавши да живи у Вуковар. Био је један од многих који су напустили свој родни крај највероватније због ратних дешавања и под утицајем сеоба предвођених патријархом српским Арсенијем III Црнојевићем, који је постао црквени поглавар Срба у Хабзбуршкој монархији.
Како би се зауставило турско напредовање Хабзбуршка монархија је у тадашњој Славонији организовала Славонску војну крајину, дуж реке Саве и граница са Босном и Србијом, све до ушћа Саве у Дунув и на север до Петроварадина.
Граничари су били становници тих крајева а међу њима највише је било Срба. Тако се и Секула Витковић прикључио граничарима и својом храброшћу и способношћу брзо се истакао као врстан хусар. Хусари су били војници разних облика лаке коњице тог времена. Секула је постао заповедник чете посавских хусара. Истакао се својом храброшћу и војном способношћу у борбама Хабсбурговаца против угарског феудалца Ференца II Ракоција и његове буне у периоду од 1706. до 1711. године. Нарочито се истакао у борбама за освајање Сегедина где му је чета од 500 хусара остала као посада града.
У чин капетана постављен је 1731. године и прекомандован у данашњу Бачку Паланку, која је била део Војне Крајине Бачко-бодрошке жупаније где постаје капетан места. Ту је изабран да буде њихов представник на Народно црквеном сабору у Карловцима. На тим саборима нису се само бирали архиепископи већ су се решавала и многа друга питања везана за живот Срба у Монархији.
Као оберкапетан 1735. године постављен је за команданта места у Петроварадинском Шанцу, данашњем Новом Саду. Кућа му је била наспрам Николајевске цркве, са великом баштом. На том месту је данас зграда Матице српске. Савременици Секуле Витковића су забележили да је био доста строг и преке нарави. Често је своје подређене кажњавао и затварао у казамате. Војној команди је одговарала „чврста рука„ својих старешина па је Секула имао њихову пуну подршку. Хроничар бележи да се Секула бавио и продајом оружја.
Секула Витковић није заборавио своје порекло и своју православну веру. Несебично је помагао фрушкогорске манастире. Нарочито манастир Шишатовац, као што су то радили и Вук Исаковић, Србин аустријски пуковник, надвојвода Јован и његов брат Јосиф Монастерлија. Секула је својим прилозима обогатио манастирску цркву. Толико је било реликвија да је црква била мала. Због тога, а и других разлога, манастирски архиепископ, каснији епископ, Василије Поповић је 1778. године подигао нову цркву.
Манастир Шишатовац (Фото: wikipedia user Ant83, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=4582197)
Када је Петроварадински Шанац 1745. године укинут као граничарско место, а указом Марије Терезије постао слободан краљевски град назван Нови Сад, Секула Витковић са својих 224 граничара прелази у Срем и као пуковник постаје заповедник Сремске хусарске регименте у Старим Бановцима. Срем је Пожаревачким миром 1717. године припао Хабзбуршкој монархији.
Секула Витковић је умро 20.03.1754. године у Батајници. Сахрањен је у манастиру Фенек. Његово тело је као ктитора пренето 1771. године у манастир Шишатовац где и данас почива уз тела угледних официра српскога рода.
Имао је два брака. Иза себе је оставио синове Гаврила и Антонија. Антоније је био такође аустријски официр, а Гаврило је 1756. године отишао у Русију где се помиње као капетан Српског хусарског пука.
И Секулин рођак, помињани Хаџи Јово Дучић Витковић поштовао је српску православну веру па је сво своје богатство највише завештао српским црквама и манастирима, почев од манастира Тврдоша, Савине, Пиве, Пљеваљске Свете Тројице, Мораче, па до Хиландара и Фрушкогорских мнастира.
Данас у Земуну, Бановцима и Новом Саду постоје улице с именом Секуле Витковића.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
