• Како је ћирилично писмо у Дубровнику 19. века било део преовлађујућег српског националног осећања у интелектуалним, односно културним круговима Књижевни историчар проф. др Ирена Арсић један је од наших најбољих рагузолога. Њено капитално дело Срби у Дубровнику, стварано три деценије, побудило је велико интересовање, како интелектуалне елите, шире јавности, тако и бројних медија. Др Ирена Арсић у наставку разговора за Печат говори о свом дугогодишњем истраживачком раду.

Проф др Ирена Арсић

• Трагали сте по Архиву Дубровника, који је један од најзначајнијих архива у овом делу Европе. Каква су ваша искуства?

Докторат сам радила 90-их година, тако да Докторат сам радила 1990-их година, тако да тада нисам била у прилици да боравим у Дубровнику и радим у архиву, него сам то покушавала да надокнадим у оставштини Милана Решетара у Прагу. За све то време Дубровачки архив, највише у причама мог ментора, професора Мирослава Пантића, као и мог драгог, нажалост покојног колеге Предрага Станојевића, био је циљ мог даљег професионалног ангажовања. Када сам се коначно нашла у читаоници Дубровачког архива, у Спонзи, мислила сам да сам досегла највиши врх у својој каријери. А када сам поједине снимке из Дубровника, те 2005. године показала професору Пантићу, разумела сам његове речи: „Ја, када сам био жив, ишао сам у Дубровник.“

Дубровачки архив налази се у склопу палаче Спонза (фото: Amoli at Polish Wikipedia)

Од тада сам редовно, више пута годишње, радила у Дубровачком архиву. Тамо су ме, мада с препоруком, што је обичај и обавеза у свим архивима света, срдачно прихватили и у потпуности ми омогућили рад. Током времена све моје нове књиге, наравно штампане ћирилицом, прво сам носила у Дубровачки архив, и сасвим сам сигурна да су их и остали, сем оних којима сам их уручивала, лепо прихватали. Моја истраживања, као што је познато, везана су за 19. век, конкретно за Србе у Дубровнику. У том смислу, имала сам прилику да прегледам те фондове, односно углавном оставштине значајних личности из Дубровника тога доба, као и архиве српских институција. Сасвим поуздано тврдим да није било документа који ми је био недоступан. У једној прилици, на шта сте сигурно мислили у свом питању, рукопис песме Меда Пуцића није био у читљивом стању, али ми је, на моје инсистирање, донет на увид.

• У књизи сте се осврнули на резултате истраживања савремене хрватске историографије. Када се пореде њихова и наша истраживања, шта можете рећи?

Кедан од ријетких ћириличних натписа у Дубровнику

Што се тиче српских научника, то интересовање је знатно опало у односу на ранији период. Неколико радова је објављено 1990-их година (књиге Јеремије Митровића, Светозара Борка), али је на томе и остало. Што се тиче хрватске историографије, питање Срба католика је у последње три деценије постало тема ових историчара. Дубровчанин Иво Банац дао је својеврсни увод, 1980-их година, својом студијом о прекршеном правилу од стране Дубровчана, по којем се сматра да је верска припадност одлучујућа у обликовању националног одређења. Банац је тада издвојио три личности значајне за период српског националног одређивања у Дубровнику, Ђорђа Николајевића, Матију Бана и Меда Пуцића. Даље је наставио Стјепан Ћосић, састављајући своје студије на архивским истраживањима, чиме је пружио значајан материјал и за даља изучавања. Наиме, на основу Ћосићевих текстова, између осталог, ми смо почетак националног препознавања у Дубровнику померили за неколико деценија, а он је, поред ширег проучавања личности и дела из круга српске католичке интелигенције у Дубровнику, донео и значајан доказ о постојању српског националног осећања и међу нижом интелигенцијом, као и шире у грађанству. Изузетно ценим његову монографску студију о Лују Војновићу, потпуно занемареном српском великану. Поред Ћосића, односно пре њега, пошто се овом темом бави већ четири деценије, мада су резултати у виду књиге објављени тек 2011, ту је и Никола Тоља. Тоља је своју књигу Дубровачки Срби католици – истине и заблуде написао на основу дубровачке периодике, пратећи из дана у дан њихове активности, оглашавања и судбине. Тоља нам је пружио и најпотпунији списак дубровачке интелигенције, од преко 160 личности, упућујући на то да их је било и на десетине више, посебно у редовима католичког свештенства.

Image by Ervin Gjata from Pixabay

• Какав је положај ћирилице у Дубровнику кроз векове?

О употреби ћирилице у Дубровнику у старија времена доста је аргументовано писано од најугледнијих српских филолога, и ти резултати су одавно верификовани у науци. Међутим, видно је запостављен при овоме 19. век. А то је у Дубровнику био и век ћирилице. Наиме, тада је почело издавање ћирилских споменика из Дубровачког архива. Први је у Дубровнику ћирилске споменике, као што је познато, приредио за штампу Ђорђе Николајевић 1840. године, да би српске споменике у две књиге издао дубровачки племић Медо Пуцић, у Београду 1858. и 1862. Почетком 20. века Споменике дубровачке издавао је дубровачки историчар Антун Вучетић. Ђорђе Николајевић је од бечких власти, чим се за то указала прилика, после револуционарних догађаја, и званично затражио употребу српског језика и ћирилице у школама и администрацији. То тада није дозвољено. Уз оправдање да народни језик није још подесан, увођење је одложено, да би народни језик и ћирилица били уведени у Дубровачку гимназију као наставни у октобру 1869. године.
Међутим, историја дубровачког школства не истиче чињеницу да је уз латиницу за ученике била у настави обавезна и ћирилица. Тако су дубровачки гимназијалци, од шездесетих година 19. века, у оквиру матерњег, српско-хрватског језика имали обавезу да пишу своје радове наизменично ћирилицом и латиницом, као што су им у обавезној лектири, па и у самој школској библиотеци, била дела штампана и ћирилицом. Према томе, генерације дубровачких гимназијалаца, рођених од половине века па касније, познавање и употребу ћириличног писма имали су као део свог обавезног образовања. У том смислу, дубровачка периодична издања, новине, часописи, календари, али и књиге и читаве едиције штампани су и ћирилицом. Тако је дубровачки издавач Драгутин Претнер најзначајнија, најтраженија издања из своје репрезентативне „Народне библиотеке“ штампао и овим писмом, као и друга своја издања.

Што се дубровачке периодике тиче, уредници и аутори били су свесни значаја који је придаван питању употребе ћириличног, односно латиничног писма. Тако поводом првог броја часописа Словинац, амбициозно замишљеног да сем литерарне има и своју друштвено-националну мисију, Медо Пуцић пише Стојану Новаковићу из Дубровника 1878: „Ја ћу штампати моје ствари ћирилицом, лијепо би било да нам Ви штогод пошаљете латиницом, да се тако барем ругамо будалаштини наших и Ваших једностранаца…“
Тако је у првом броју часописа Словинац, на трећој страни, штампана ћирилицом Пуцићева песма Срби на Косову 1878. У новинама Дубровник, гласилу Српске странке у Дубровнику, такође су у доба уредника Антуна Фабриса поједини чланци штампани ћирилицом. У литерарном часопису Срђ, који се традиционално наставља на ранија књижевна периодична издања у Дубровнику, текстови су, такође, били штампани ћириличним и латиничним писмом, као и насловна страна. Међутим, врло је индикативно за положај ћирилице у Дубровнику тога доба да је прихваћена и у личној преписци самих Дубровчана. Тако се Медо Пуцић, из Дубровника 1860. године, у писму исписаном ћирилицом, јада свом пријатељу Матији Бану, који је у Београду, иронично причајући два-три догађаја која сведоче о његовом невеселом материјалном стању. Ћирилично писмо у Дубровнику 19. века равноправно је латиничном а део је преовлађујућег српског националног осећања у интелектуалним, односно културним круговима.

• Шта треба учинити да се свест о важности српске дубровачке књижевности, дакле мисија Срба католика и православних, подигне на жељени научни ниво?

Читав мој научни рад, а бавим се истраживањима три деценије, усмерен је у том правцу. Међутим, не наилазим на потребну реакцију. Моје књиге, предавања и уопште залагања, признајем, изазивају интересовања, али то није довољно. Потребан је темељан приступ и добар план који би укључио више истраживача. Нешто слично је постојало као идеја – професор Радош Љушић је намеравао да у оквиру пројекта Министарства за науку Републике Србије укључи и дубровачка истраживања, односно ангажује мене и моје две млађе колегинице (мада смо све три књижевни историчари, јер историчара који се баве Дубровником 19. века – нема), али, како је познато, нови пројектни циклус је одлаган а, колико знам, сада коначно одложен… Недавно сам, у оквиру циклуса „Дубровник у Београду“, од млађих колега чула за могућност да се дубровачка књижевност и култура проучавају у систему маргиналних култура, што је сада, опростите на изразу, модерно. Па, ако је тако, слажем се, само нека крене. То и није нова квалификација. Још је, чини ми се, Деретић рекао да је Дубровник „празан рукав(ац) српске књижевности“.

Image by benesvan from Pixabay

• Шта говорите студентима, докторандима, како их храбрите, упућујете?

Ово ваше питање је побудило моја сећања на професора Мирослава Пантића. Ако је потребно да подсетим – он је најзначајнији српски рагузолог друге половине 20. века, с јаким утицајем на проучаваоце дубровачке традиције широм наших простора. Седмично сам одлазили код њега, најпре на факултету, а затим у Академију, пуне две деценије. Било је то уско друштво – нас двоје-троје. И нису сви долазили до краја, до његове смрти. Професор Пантић је тако говорио о Дубровнику да бисте стекли утисак да је бавити се тим темама – привилегија, без много убеђивања, професорских начина да придобије. Чак и супротно. Умем да кажем да ме је на тај начин трајно „заразио“ Дубровником.

Image by Michal Jarmoluk from Pixabay

Што се мене тиче, покушавам да младе људе, који крену неизвесним путевима науке, обавестим о предностима и лепотама бављења дубровачком књижевности, културом и традицијом. Посебно је битна могућност истраживања, јер област којом се бавим – новија дубровачка књижевност, неистражена је и обилује бројним темама. А то је врло погодно за младе истраживаче. У том смислу сам 2015. приредила зборник студија докторанада с Филозофског факултета у Нишу Из новије дубровачке књижевности с темама о књижевном раду Матије Бана, дум Ивана Стојановића, Никше Гради, Јосипа Бесре. Од шест аутора, ја сам била седми, њих петоро су данас доктори наука, четворо ангажованих на факултетима, а две млађе колегинице су и докторирале у области новије дубровачке књижевности. Ту је објављен и текст Јелене Младеновић који коначно утврђује интервенције на кључној књизи Јосипа Берсе за дубровачки 19. век, Дубровачке слике и прилике, приликом њеног приређивања за штампу, што је тема која деценијама опседа рагузологе.

Поред тога, у часопису за филолошке науке Philologia Mediana већ једанаест година се објављују дубровачке теме, и то с настојањем да се има увид у савремену литературу која се објављује и у Дубровнику, и у Хрватској, а не да се, што је нажалост случај, обрађују старе теме на превазиђени начин. Тако је у овом часопису објављен и рукопис драме дум Ивана Стојановића, који је, у Знанственој књижници у Дубровнику, пронашла Биљана Ћирић.

Биљана Живковић/Печат