„Мене не може нико да убеди да када видим на Илиџи она арапска слова и потпуно другу културу, да је неком старом муслиману, Бошњаку, Сарајлији са Илиџе ближи неко ко је дошао из Ирана, него његов комшија са Пала. То је питање које бошњачке елите морају међу собом да реше. Дино Мерлин је умео да каже: ‘ Фурај, мали, ту је твој дом, далеко су Истанбул и Беч’, иако је и он из неког контекста који није ни про српски ни про југословенски“, рекао је у Недељном прегледу „Српског св(иј)ета“ Немања Девић, сарадник Института за савремену историју у Београду.
Он је нагласио да Бошњаци имају „кључеве будућности не само свог народа него и на неки начин и региона“:
„Прича о српском свету је на неки начин и прича о бошњачком свету“.
На питање како се гледа на теме којима се он бави, првенствено Другим свјетским ратом, одговорио је:
„Реакције на теме којима се ја бавим су још увијек двојаке, јер су још увек живе код нас. Имају капацитет да произведу поделе. Самим тим ће одређени број људи да вас потапше по рамену, а има и оних који су духовни или физички потомци ОЗНЕ, којима та прича уопште не одговара. Али то је оно са чим историчар и сваки човек који се бави озбиљном анализом друштвених процеса уме да се носи“.
Говорио је у уводном дијелу о затвореним архивским фондовима, који подразумијевају чак и тајне досијее из Другог свјетског рата. Оно што је недоступно у Београду, доступно је у Загребу и Љубљани, што је парадоксална ситуација за оне који се баве историјом ове епохе.
Поред истраживачких, историчари у Србији се суочавају и са финансијским проблемима, о чему је говорио гост Националне ТВ, а тичу се прикупљања грађе и публиковања исте. У том контексту је говорио о националној стратегији:
„Зашто Музеј жртава геноцида не постане Институт у којем истраживачи имају неограничене ресурсе за истраживање: за копирање, скенирање, одлазак у архиве? И онда геноцид и у Мађарској, и у бугарској зони, али пре свега у НДХ имају своје праве истраживаче! То треба само истину, и ништа да митологизујемо. Сигуран сам да за пет година тим посвећених историчара у Србији може свако од отворених питања да затвори“.
„Причу о распаду Запада слушамо већ неких петнаестак година. Да ли долазак Кине значи и промену граница у српску корист? За мене су то отворена питања“, рекао је овај историчар чији је фокус научног рада Други свјетски рат. Осврнуо се и на План за реинтеграцију Косова и Метохије.
Са друге стране, у контексту критике Закона о родној равноправности изјавио је:
„Лично могу пре да се идентификујем са ставовима које износи Муамер Зукорлић, него са онима које износи Гордана Чомић“.
Пошто је претходну седмицу обиљежила пресуда генералу Ратку Младићу, теме којих су се дотицале емисије Српски свијет и чије исјечке можете да видите у Недељном прегледу се управо тичу и питања који се односе на Хашки трибунал и распад и конфиликте који дјелују нерешиви.
Приликом питања о рушењу православне цркве у Коњевић Пољу, подсјетио је на одбрану свих светиња у Црној Гори, када су једном приликом Пљевљаци стали у одбрану скрнављења џамије у свом граду, као на примјер исправне реакције:
„Наша је порука добра и зрела. Неопходно је да она наиђе на реакцију и са друге стране. Има низ појединаца који охрабрују промоцијом другачије политике, али је велико питање колико има воље код оних који одлучују. Уколико желе да сарађују са Србима, имају доста историјских примера. Мислим да су економске теме важније у неком смислу него историјске. Али ако желе да им хашка историја буде темељ, онда је та сарадња осуђена на пропаст“.
„Мајке Сребренице могу да постану мировни покрет у БиХ, покрет праштања, али не на начин када се ослобађа генерал Анте Готовина што му честитају и доносе цвеће. Искреност и праштање ће доприносити помирењу. Српски народ је водио одбрамбено-ослободилачки рат, није вршио агресију. Да му се не би десио Јасеновац и све оно 1941. српски народ у БиХ се дигао на оружје 1991. Генерал Младић је био врховни командант те војске и зато он за њу не може никада да буде издајник ни злочинац“, закључио је др Немања Девић.
