И баш тамо гдје веле да и данас владају заостаци у правима и слободама жене, стоје и трају споменици женској отмености, горостасној дјевојачкој љубави, дамској одважности.

Усред Херцеговине, у Стоцу на Брегави, извијена је камена ћуприја у једном луку, клесана као кошутин скок, ухваћена над водом као трепет жуди…
Народ је зове Дјевојачком, ћупријом Саре Кашиковића, мостом љубави.
У каменом прелазу засвођен је загрљај брањен од људи, а одбрањен од заборава. А тамо гдје је љубав искрена свака забрана се руши, а плахе ријеке се узиђују у прикладне ногоступе.

Мост је саграђен 1899. године, а неимаре и порезнину исплатила је прелијепа Сточанка, Сара Митровић удата Кашиковић. Није то било обично женско чељаде, но прави пркос природе за којим је чезнула столачка чаршија.
Српкиња, упис-љепоте, би најубавија кћер Радака Митровића, угледног неимира кога су и Дубровчани у најам звали. Но све што је овај Херцеговац градио не би тако лијепо и наопослом као његова красна кћер, складна и отмена у једном, дрско помамна и питома ко јање.
Шетала је Стоцем без гријеха у трзају тијела, без простоте у погледу очију. Иако Српкиња, поносно је пролазила средином столачког беговата. А отац није жалио дуката да би је украсио и богато обукао. Обично би је водио са собом у Дубровник док је зидао раскошне виле поморацима и латинским трговацима. Сара је у Дубровнику научила да разликује свилу из Дамаска од оне из Александрије, мирисе Персије од уља из Анадолије и Бејрута.
Драгуљар Франо доносио јој је из Млетака златни накит и гривне украшене богатом гравуром са Кипра, те право бисерје са Мореје…

А Столац је још од времена Али-паше Ризванбеговића остао познат као најраскошнији харем Херцеговине. У конацима Беговине послије Рамазана вазда је било чудесних Черкескиња, Јерменки са Кавказа, мулаткиња из Мисира, Влахиња и Рускиња са Крима…дакако и Српкиња из поробљеног старог царства.
Владика Његош са Цетиња је писао покуде Ризванбеговићима у Стоцу, опомињући их на блуд и корећи их што погане свету Савину земљу, тај принчевски удио Немањића баштине, мрским потурчењачким ћеифом што под небом заудара.

И беговима је лијепа влахиња запала оку, но нико ни помишљао није да је назор иште, а знали су да је отац и по цијену крви не би пустио.
Но како то обично бива љепота себи тражи голему жртву.
Сара је крадом завољела Салка, складног и узорног момка из поштене и скромне муслиманске куће, из еснафа писара.
Ноћу би се кријући састајали под смоковим гранама покрај Брегаве, тек да се додирну длановима и размијене дарове. Салко би по мјесечини тражио газ на води носећи Сарину везену мараму што на рузмарин и груди мирише, а Сара је без ријечи одлазила са сапуном из Стамбола.
Када јој отац сазна да се виђа са муслиманом настаде права породична драма. Ни столачким Србима не би право када се по Тепи почеше разносити гласине да ће лијепа влахиња ускоро облачити шушкаве димије, а лице сакрити велом зеленим к`о Брегава.
Митровићи напречац сазваше родбину те послаше гласнике по својим пословним везама и пријатељима да се ђевојци налази прикладан момак за женидбу. Без пристанка отац је удаде у угледну српску кућу Кашиковића.

Ту се заледи једно искрено и тајно хтјење…

Сара ће касније богату очеву заоставштину уложити у изградњу првог хотела у Стоцу. Баш тамо крај Брегаве гдје се у младости крадом састајала са Салком, подигла је око 1870. године први столачки хотел назван „Европа“, а његовим пословањем сама је успјешно управљала. Обале Брегаве засводила је каменим мостом, својом задужбином у спомен на никад прежаљену љубав.
Хотел „Европу“ одавно је разнијело вријеме, а мост Саре Кашиковића и данас се надвија над Брегавом као биљег на чисти додир Салкових и Сариних руку.

Ако ли ко буде пролазио кроз Столац нек` застане на овој чудесној ћуприји и нек` кроз камен дотакне младалачке руке у споменику дјевојачке љубави.

ГОРАН ЛУЧИЋ