• Радило се скоро педесет година на индоктринацији срб­скога живља у бившој Југославији, оној брозовској. По завр­ше­т­ку Дру­гога светског рата чули смо да је у рату било изгинулих, начули смо да је у Јасеновцу убијено чак седамсто хиљада људи, а није нам ре­ч­ено (или смо то, можда, пречули) да је на разним дру­гим стра­тиштима страдало бар још милион Срба. Ако је, истим тим пово­дом, србска Црква рекла да су србски губици у томе рату износи­ли око 2,400.000 душа, онда су званичне цифре биле без­вредне наспрам не­мачког “при­знања” да су њене војне снаге “про­извеле” свега око 300.000 свих жртава по целој Кра­љевини Југославији.

Снимак екрана РТС, емисија Тито, медијска икона (Youtube RTS)

Било како било, са брозовског гледишта није било препору­чљиво да се о тој теми много прича јер то су убили неки тамо, не зна се ко су ни откуд су, а народ и иначе са тим нема везе, па је и нај­боље да се, са циљем да се проблем превазиђе, сви (а наро­чито Ср­би) приклоне идеји брат­ства и јединства као зеници ока свога, и тако даље.

То “упутство” функционисало је само у србском народу, што значи да је та братственојединствена “жвака” важила само за Ср­бе и ни за кога више. Јер, како је речено, током рата није се ради­ло о народносним односима, рецимо: Хрвата као Хрвата и Срба као Срба, једних наспрам других.

***

Код Душана Биланџића (1924-2015), некада­шњег партиј­ског и са­мо­управљачког теоретичара, једно време и члана Цен­ралног ко­ми­тета хрватске Комунистичке партије, који се исто­ри­јом ба­вио по “партијској ли­нији”, читамо да је “пропаст Независне Државе Хр­ват­ске била неизбјежива – по ратноме плану великих савезника… Прво, Тито никада није сматрао да је његов главни непријатељ Па­ве­лић, од­носно усташе. Он је сматрао да ће та сна­га нестати. Тко је за Тита главни непријатељ? Онај тко такођер мисли осно­вати Југосла­вију. А то је Дража Ми­хаиловић. Десет да­на након осло­бо­ђења Београда, на сједници Политбироа Ко­му­нистичке пар­ти­је Југо­сла­вије он је рекао: ‘Ми се у Србији мо­ра­мо пона­ша­ти као оку­па­то­ри’. Зашто? Зато што је Србија ли­стом била про­тив федера­тив­ног уре­ђења Југославије… Шта Тито ра­ди? Успо­ставља дикта­ту­ру. Про­тив београдске чаршије. Про­тив свих странака. И разју­рио их је… Наравно да је био дикта­тор. И деспот. А шта он хоће? Има визију. Хоће сломити вели­косрпске претен­зије. Зашто се не же­ли при­зн­а­ти још једно велико дјело, можда управо његов на­ј­већи гријех у очима великосрпских иде­олога? Створио је три но­ве др­жаве, плус двије полудржаве: државе Ма­ке­донију, Босну и Херце­говину и Црну Гору, те по­крајине Косово и Војводину (ову после­д­њу без србске Барање и србског Западног Срема – ИП)… Зато да би бло­кирале велико­српску идеологију…

***

У ос­нови свега лежи јак верски разлог. Наиме, септембра 1900. године у Загребу је одржан свехрватски римокатолички конгрес и на њему је донет закључак да до 2000. године све што је у Хр­ватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора би­ти ри­мокатоличко. Рат 1914. године, између осталог, имао је и то у сво­јој основи. На овај исти закључак била је ослоњена и 1941. година, а оно што је започето 1971. године, у хрватском “ма­споку”, тре­бало је да коначно реализује те зак­љу­чке.

Ипак, те 1971. године оцењено је да Срби још нису сасвим за­спали и сукоб је избегнут једним брозовским паралелизмом: насу­прот хрватском “маспоку” (усташком масовном покрету) изми­шљен је србски “либерализам”, па су и једни и други онако мало по ушима ударени и ствар је умирена.

***

Већ поменути Душан Биланџић сведочи да је Броз 1973. ре­као: ‘Ми мора­мо створити националне армије’. И то је на­правио… А кад су му рекли да Уставом из 1974. од покра­јина же­ли напра­вити државе и Срби­ју свести на београдски паша­лук, он је од­бру­сио: Па то и хоћу. Да буде што мања, Србија је доби­ла двије ауто­номије: Војводину и Косово”.

***

Послератна прича о великим напорима Титове владе да до­би­је дипломатско признање у иностранству, пре свих код вели­ких западних сила, измишљена је тек да се опсени простота. Никакве дипломатске борбе није било, будући да је пучистичка влада ђе­не­рала Душана Симовића (1882-1962) непосредно пред капитула­ци­ју избегла у иностранство и тиме очувала државно­правни кон­ти­нуитет Југо­славије. (Захваљујући баш томе, Си­мо­вићу је Бро­зо­ва влада која се, на известан начин, сматрала његовим дужни­ком, омогућила да се у Београд врати непо­средно по свршетку рата). Кад је 17. но­вембра 1943. године, у Каиру, влада Божи­да­ра Пурића, уз енгле­ску дипломатску “по­дршку”, донела Уредбу са законском снагом којом се укидају Закон о заштити јавне без­бедности и поретка у држави и Закон о државном суду за заштиту државе, оба са свим њиховим из­менама и допунама, било је јасно да се тиме легализује Кому­нистичка партија Југославије. У наста­в­ку те политичко­прав­не манипулације, свега дванаест дана касни­је, на другом заседању Авноја донесене су одлуке које су успоста­виле легалну власт исте те Комунистичке партије, практично раз­биле србско наци­о­нално јединство и наговестиле свођење србског националног про­сто­ра на онај који је претходио србским ослобо­дилачким ра­то­ви­ма 1912-1918.

***

Кад се то већ десило, Јо­сип Броз познатији као Тито, наро­чито као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, и немачки кан­целар Ви­ли Брант (са мало познатим крштеним именом Херберт Ер­нст Карл, 1913-1992) договорили су се о исплати немачких ду­го­ва­ња из Другог светског рата Југосла­ви­ји, укључујући ту и нак­на­де рат­ним заробљеницима, највећим делом из србског нацио­нал­ног кор­пуса. Износ који је тада припао Југо­сла­вији био је толико ништа­ван да се може и мора за­кљу­чи­ти како је онај преостали (“лавов­ски”) део остао Немачкој на име обеште­ће­ња По­дунав­ским Шва­бама (који су се у огромном броју нашли у хитлеров­ским ратним јединицама) за имо­вину у Југосла­ви­ји, напуште­ну с јесе­ни 1944. године по позиву немачке Врховне команде и Не­мачког народ­ног савеза у Угарској.

***

При по­сети Јасеновцу, јула 2018. године, израелски пред­сед­ник Рувен Равлин (1939) изјавио је: “Усташки режим, један од ужа­с­них режима који је сарађивао с на­цистима, настао је овде у Хр­ватској… Неки мисле да их чињеница да су били под нацис­тич­ким утицајем ослобађа било какве морал­не, личне или на­ционал­не одговорности за зверства која су се до­го­дила у њихо­вој држа­ви”.

Нека што мисле, они се тиме поносе.

И охрабрују Мату Мештровићу (1930), хрватског новина­ра, политичара, академика и лобисту у Америци, си­на ва­јара Ива­на Ме­штровића (1883-1962) да се размеће сопстве­ном изјавом:

“Није ми јасно ­– двјеста година ми кољемо Србе и што их ви­ше кољемо, они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”.

***

Како је то све­до­чи­о Душан Биланџић, већ поменути брозов­ски теоретичар, човек који се исто­ри­јом бавио по “партијској ли­ни­ји”, ко­му­ни­стичка иде­ологија “озакоњена” у споразуму с уста­ша­ма (1935), захте­вала је да се “уништењем свега што је српско и право­слав­но утире терен за комунизирање Југослави­је и Балкан­ског по­лу­острва”, иде­ологија која је, у Брозовом ту­мачењу, била усме­ре­н­а на за­во­ђе­ње комунистичке окупа­тор­ске власти у Србији (“Ми се у Ср­би­ји морамо понашати као окупа­тори”), сламање на­во­д­них ве­ли­ко­срб­ских претен­зија, “блокира­ње великосрпске иде­о­ло­гије и сво­ђење Србије на београдски пашалук”.

***

Како се тероризмом сматра “свако насиље ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито поли­тички, вјерски или идео­лошки”, све партизанске активности које су биле окренуте против цивилних структура у Србији (ло­калних органа власти, јавног ПТТ и железничког саобраћаја, као и државне ад­ми­нистрације за рачун и у интересу појединаца и друштва у цели­ни), по својој природи, али и по крајњим ци­љев­има, биле су теро­ристичке.

Стога, на све партизанско наводно војно деловање по Срби­ји, које је во­дило немачкој одмазди над србским цивилним ста­новни­штвом (по правилу “сто за једног”), као што је то био случај с окр­шајем код Враћевшнице (Љуљака, Ба­ра), треба гледати као на тероризам заснован на идеологији.

***

Без обзира на то што је 1980. године умро такав Броз о коме прича Биланџић, Броз који је крајем октобра 1944. године, неп­о­средно по ослобођењу, изјавио да Србија нема чему да се нада и да се у њој треба понашати као у окупираној земљи, његови бројни преживели следбеници сматрали су својим партијским ду­гом да и даље брину о остварењу комунодемократских идеја о раз­бијању Србије и Србства.

***

Током једне посете Сједињеним Државама (1960), Тито се срео са вајаром Иваном Мештровићем, а Иванов син Мате (1930), та­мо познат као Mathew Mestrovic, is an American joutnalist and academic, Croatian lobbyist, politician and ambassdor,забележио је:

“Зашто се Ви не вратите у Југославију”, пита Тито вајара.

“Бојим се Срба”, одговара вајар.

“Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”!

***

Исприча ми др Јован Рашковић (1929-1992), психијатар и по­ли­тичар, оснивач Србске демократске странке у Хрватској, како је Броз размишљајући “на дуге стазе”, питао једнога свог личног лекара “да ли је забиљежено да је неко живио вјечито”.

У неверици шта је чуо, лекар је, у трен, “промућкао” шта би му се могло десити ако каже да није – отпустио би га као незна­лицу; ако каже да јесте – могло би га снаћи и нешто горе, пошто би се његов “пацијент” можда позабавио питањем какав то лу­дак брине о његовом здрављу.

Стога, он је нашао “средње” решење:

– Друже Председниче, моја знања нису толико широка да бих знао нешто о томе.

Питам Јована који је то лекар био, а његов одговор гласио је:

– Немој ме то питати, молим те, али се јадник клео да је било баш тако.

***

Колико су Срби били опседнути “ликом и делом” Јахача­Са­ЧелаКолоне, понајбоље сведочи др Гојко Николиш (1911-1995), Србин са Кордуна, син православног свештеника, лекар и исто­ри­чар, учесник шпанског грађанског рата и Народноосл­боди­лачке борбе, народни херој Југославије, генерал-пуковник ЈНА, члан Срб­ске академије наука и уметности, који је, недуго по Брозовој смрти, у једној разговорној емисији из београдског телевизијског студија одвалио:

– Ево, ја сам биолог, али ја сам вјеровао да ће друг Тито жи­вјети вјечито!

***

Баш као да је др Гојко био у неком сродству, макар и дале­ком, с оним судијом који је, као овлашћени заштитник “лика и дела”, на неком суђењу “пресудио” да Броз није умро, само је при­вре­мено одсутан.

***

А ђенерал Андрија Биорчевић, једно време и командант Но­восадског корпуса, поред оног уобичајеног Чеда, за Броза кори­стио је и име Трајко. “Да му… милу мајку, премного је трајао”.

Илија Петровић