• Историчар Чедомир Вишњић јавности је познат као бивши предсједник СКД Просвјета и помоћник министра културе у РХ. У овом тренутку један је од најистакнутијих српских писаца који живи и ради у Хрватској. У свом стваралаштву дотицао се оних тема које су у вјековном битисању Срба у Хрватској од историјског значаја. Представио се са књигом Време спорта и разоноде – Титина Југославија и њени Срби 1951–1971.

У разговору за Српско коло Вишњић је објаснио зашто се опредијелио за овај наслов, а није се либио да коментарише и друга, за Србе у Хрватској, осјетљива историјска питања.

– Свако од нас из генерације која је одрастала и образовала се у Титовој држави има према њој посебан однос. Наслов Време спорта и разоноде је асоцијација на чувену емисију Радио Београда. Језично – наслов је екавски, али то је уједно и начин да се изрази важност и улога спорта нарочито фудбала у политичком животу. У спорт, а посебно у фудбал уселили су се дијелови политичке енергије недемократског друштва, што се највише исказало на његовом крају 1990–91. Поднаслов Титина Хрватска и њени Срби је подсјећање како је наш пречански свијет присвојио Тита. У тој релацији између београдске екавице и личке варијанте имена Тито налази се и садржај ове књиге и њене поруке.

Писали сте о положају Срба у Хрватској између два свјетска рата. Колико су Срби у то вријеме били утицајни?

– Друштво које се развијало природно и нормално унутар Аустроугарске монархије имало је свој златни период крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека. То је био и златни период Карловачке митрополије као носеће духовне и културне организације тог друштва. Грађанско друштво се уз доста тешкоћа развијало и након 1918. године. Стварањем нове државе многе наше институције и појединци су промијениле дотадашње навике.

На шта конкретно мислите?

– Институције које су радиле на нивоу и оквиру двојне монархије прешле су у Србију, углавном у Београд. У прилог томе свједочи дјеловање Српске банке Загреб, Савеза српских земљорадничких задруга или Привредника. Утицајни појединци као што су били браћа Прибићевић (Милан и Адам) отишли су на Косово, док је њихов трећи брат Светозар отишао у београдску политику. Одједанпут је природан развој грађанског круга на неки начин остао обезглављен. Развој хрватског национализма 1941. године дословно је обезглавило. Масовним убиствима, протјеривањем и на разне друге начине грађанско друштво је потпуно уништено.

Да ли су се ствари промијениле набоље након Другог свјетског рата?

– Не! Социјална револуција коју је проводила Комунистичка партија призвала је сељачке масе у хрватске градове на одређено вријеме. Индустријализација је потрајала дуже. У сваком случају, процес се завршио прогоном 1991. године.

Који је период преломан у историји Срба из Хрватске?

– То је дефинитивно Други свјетски рат. Злочиначки пројект НДХ је радио на физичком уништавању. Није само број српских жртава кључан колико пуштање крви које је узроковало и многе друге процесе. Посебна тема је и ндустријализација која је одвела људе у градове без духовне припреме, образовања, националних институција, цркве, школе, идентитета… Услиједила је масовна колонизација у Војводину и на тај начин додатно је извучена жива енергија из српских крајишких села. Грађански слој је уништен и људи су били практично препуштени сами себи. Код нас није имало што преживјети, када је затрта црква. Нашли смо се осиромашени и пролетаризовани у потпуној мјери.

Аутор сте књиге Кордунашки процес. Шта је суштина тог процеса?

– Кордунашки процес гледано из данашњег угла био је дио припрема Комунистичке партије за коначно преузимање власти. Увијек људе готово развеселим кад за Кордунашки процес кажем да је ријеч о групи Срба која је 1944. године из партизана прешла у четнике.

Можете ли мало подробније објаснити?

– У једном тренутку када су се сабрали утисци и пречистила свијест групе српских образованих младих људи (Вељка Кораћа, Илиjе Жегарца, Љубе Вуjичића, Милана Момчиловића и Марка Мркића) и кад су видјели да кордунашки народ пропада на њихове очи они су покушали реаговати. Епилог је био несретан покушај побуне који је завршио њиховом физичком ликвидацијом. Оно што је дугорочно било најзанимљивије је њихово препознавање елемената политичке карте пречанских Срба. Групица интелектуалаца је побијена, позатварана или растјерана, а дошло је и до изненадних и необјашњивих смрти дијела војних команданата партизанских јединица.

Да ли је то био дио унапријед смишљеног плана.

– Радило се на начин који вјероватно централно није био осмишљен и планиран, али је био у склопу припрема за коначно преузимање власти и за чишћење терена. Група људи осуђена је на монтираном политичком процесу у школи у Горњем Будачком. Процес се одвијао у оквирима Комунистичког покрета у који су били укључени партизани српске националности. Да би се дао легитимитет том процесу, довучени су њихови ратни другови, који су их на крају и осудили и убили, а међу њима су били Душко Бркић, Ћаница Опачић, Богдан Орешанин и други. У сусједној просторији налазило се водство хрватског комунистичког покрета Хрватске (Иво Војвода, Андрија Хебранг, Јосип Ђерђа и други), које је на крају суштински одлучило како кога треба осудити. Међутим, у читав механизам Срби су активно били укључени.

Неки историчари тврде да су Срби направили грешку након Другог свјетског рата што су као сједиште српских институција изабрали Загреб, а не средине у којима су били већина. Какав је Ваш став?

– Загреб је био логичан избор. Једина алтернатива могао је да буде Карловац, који се најчешће спомињао као бивши центар приморско-крајишке области. Книн у то вријеме није био опција. Суштински проблем је што су српске институције након 1950. године замрле, само је Просвјета вегетирала. Руководство није могло никуд. Бакарић их није пуштао од себе, они су били његови министри и природно је да буду у Загребу.

Како бисте описали положај СПЦ у Хрватској у 20. вијеку?

– Наша црква је тешко страдала, а добар дио одговорности сноси и наш народ. Срби су били идеолошки примјеран народ који се доказао кроз партизански покрет и наметану комунистичку идеологију. Лош однос према цркви међу Србима у Хрватској постоји још од сукоба самосталног демократе Светозара Прибићевића (заговорник стварања српско-хрватске коалиције) са плашћанским епископом Михајлом Грујићем (који је важио за присталицу мађарског грофа Куена Хедерварија). Тај сукоб додатно је појачан необразованошћу нашег народа. Међутим, након 1941. године, након потпуног слома грађанског свијета, након убистава, рушења цркава, затирања, њиховог изгона у Србију и побједе партизанског покрета народ се нашао на голој ливади. Нити је било свештеника, нити је било цркава, нити су они осјећали да им та црква може нешто помоћи и значити. Драматичан је био њихов положај. Да није било неколико људи, међу којима треба посебно издвојити владику горњокарловачког Симеона Злоковића, не знам како би се то завршило. Педесетих и шездесетих година он је једна од најзначајнијих личности у историји нашег народа. Његовим трудом и радом црква се почела крајем шездесетих година подизати дословно из пепела.

Какав је положај СПЦ данас?

– Данас људи из цркве живе готово заштићени у некој врсти енклава. Међутим, садашњи положај је много неповољнији. Након Другог свјетског рата било је вјере да ће се народ вратити цркви, данас је црква у бољем положају, али нема народа.

Католички годишњак Врило 2012. године изнио је податак да је од 1991. до 2001. године број католичког становништва повећан за 11% или око 500.000 становника. Колико је у том периоду било покрштених Срба?

– То питање је врло слојевито и мислим да никада нећемо утврдити тачан број. Уобичајена ситуација у нашем народу који је остао у Хрватској је да постоје неки бака и дјед. Дјеца су се изјашњавала као Југословени, посебно ако су у мијешаном браку. Данас су дјеца Хрвати, а о унучади или праунучади да не говоримо. Тај процес убрзано тече у атмосфери нетолеранције и значајних притисака. Процес асимилације је убрзан након 1945. године губитком ослонца на цркву и на националне институције, а драматично је убрзан након 1991. године.

Колики је утицај католичке цркве на српско питање у Хрватској?

– Католичка црква има значајну улогу у друштвеном и политичком животу Хрватске. Ја не бих рекао да су они иницијатори или да утичу силом. У срединама гдје су наши људи мањина нетолерантна друштвена атмосфера је та која их ломи.

Како бисте описали Владимира Бакарића?

– То је јунак моје књиге и било ми је драго кад сам открио у државном архиву његов лични архив који њега слика и као човјека. Бакарић је био човјек који је ослобођен од простог национализма. Он није нарочито цијенио Србе из Хрватске. Оне које је морао цијенити временом је политички и на сваки други начин уклонио, јер су му представљали сметњу. Све београдско и српско тумачио је као „карађорђевићевско” и као неку врсту опасности по југославенску федерацију и комунистичку власт. Истовремено је имао презрив однос према хрватским националистима и према хрватској култури. Може се рећи да је био антисрбин, али Хрвати полуде када читају његове ставове о властитој култури или књижевности. Увијек је истицао да од новина чита само београдску Политику.

Да ли је Бакарић вјеровао у опстанак Југославије?

– Бакарић је 1966. године у разговору са македонским руководством рекао да „треба јачати републичка руководства”. Он је вјеровао да је Југославија у једном историјском периоду оптимално рјешење за јужнославенске народе, али он сигурно никад не би ставио руку у ватру за опстанак Југославије. Југославија је за њега била оперативно питање, а не вриједносно.

Да ли су Срби у Хрватској јединствени?

– Природно је да сви људи не мисле једнако, али највећи проблем Срба у Хрватској је опадање броја, па самим тим и снаге. Имамо ситуације да умиру усамљени старци по селима у којима их више нема ко ни сахранити. На другој страни теку и процеси асимилације, па није ријеткост да унучад постају католици и Хрвати. Сви ти процеси нас затиру и приближавају крају.

Има ли онда икакве наде за будућност?

– Веома је важно дјеловање крајишких удружења у Србији која су још увијек близу завичају. Вјерујем да ће Срби у Хрватској превазићи неке своје несугласице, али сам опстанак зависи од политичких збивања на нивоу регије и самих хрватско-српских односа. Уколико се ти односи не поправе не вјерујем да ми сами можемо промијенити битно властиту причу.

ТРИФКО ЋОРОВИЋ / СРПСКО КОЛО