Још остаде Бошко Југовићу, Крсташ му се по Косову вије; Још разгони Турке на буљуке, Као соко тице голубове. ( Цар Лазар и царица Милица)
“ Бошко Југовић“ – Ђорђе Путник
По народном памћењу и предању старих Срба,
у боју на Косовом пољу било је „море“ војске и „гора“ барјака,
али двојица племенитих са својим барјацима посебно су се истицала – као Сунца међу засвјежђима…
Бошко Југовић и Павле Орловић, истакнуте војводе и племићи кнеза Лазара, узвисили су се срчаном борбом и надљудском силом да њихова знамења не падну у турске руке и да српски одреди не устукну са бојног поља видјевши да су заставе заробљене.
Посебно је упамћена раскошна љепота њихових барјака са знацима витештва.
Оно што је сигурно јесте то, да је барјак Павла Орловића, са Косовог поља донесен у Херцеговину, у село код Гацка.
Најприје је откривен код једне муслиманске породице. Да ли је то била стара српска породица која се превјерила или су неким другим сплетом животних путева добили барјак, то се не зна…Касније ће тај барјак од муслимана силом преотети Спасоје Дамјановић – иначе потомак огранка велике породице Орловића.
Од тада је барјак Павла Орловића чуван и скриван од Турака, касније и од Аустоугара у Шипашну код Невесиња, у породици Дамјановић.
Када су се Срби ујединили у државу 1918.г., барјак је јавно изнесен и побједоносно показиван по Херцеговини, а Срби су га са поносом и пркосом носили по свадбеним весељима.
Вријеме, неусловно чување и срчана радост с којом је ношен и развијаван, уништили су његово свилено платно и двије златне везе са кићанкама, које су од копља падале по раменима барјактару; копље од 4 метра је иструлило, а позлаћена јабука са врха копља нестала у бури историје….
Оно што су запамтили његови очевидци- да је свилено платно заставе, са три једнака водоравна поља, плаво-бијело-плаво, на средини бијелог поља имало извезену шаку са подлактицом.
На врху копља је био бодеж са јабуком, а на бодежу име Павла Орловића.
И најважније, раскош те ратне заставе уносила је у посматрача Живи Дух који је васкрсавао снагу, силу и слободу старе српске државе.
Ратна правила кажу – да побједник мора заробити све ратне заставе противника.
Велики ратни барјак Орловића Павла свој прах је предао међу Србима у Невесињу, у Херцеговини, а то значи само једно, да бој на Косову још траје, а крсташ Павла Орловића још у њему вије.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Nije Damjanovica,nego Damjanaca,Damjanci,kao i Tepavcevici kao i Martinovici su potomci Pavla Orlovica,kao i muslimani Cengici.Iako to Cengici ne priznaju,
Barjak je uistinu od Cengica oteo Spasoje TEPAVCEVIC, ali od Tepavcevica su ovi Damjanci po Damjanu, jer im je Austrija promjenila prezime, kao i mnogim drugim Srbima,kao Ratkovic=Ratkovac,Spasojvic=Spasovac i td.
Od Pavla Orlovica su i Martinovici,odakle je i majka Kralja Nikole crnogorskog.Istina je da su barjak nosali posle ulaska Srpske Vojske u Nevesinje.Bataljonom koji je umarsirao u Nevesinje 21-11-1918 ,komandovao je kapetan Dragoljub MIHAILOVIC,tragicar i po sebe kasnije, i po srpski narod.
Nakon pokazivanja barjaka u Nevesinju,kralj ALEKSANDAR je trazio da mu se barjak preda, jer je smatrao da je on potomak preko dede Martinovica.Kako mu nisu Damjanci predali barjak poslao je cetu zandarmerije da oduzmu barjak,Ali Damjanci sa seljanima Sipacna potprasili su zandarme prahom i olovom i vise nije trazen barjak,
No posle pogibije u WWII, najuglednijeg Damjanca koji je cuvao barjak,zene IZ KUCE su sutri dan iznijele barjak i pobile ga na grob pokojnika.Na to su reagovali ostali plemenici i barjak je sakriven,dogovoreno je da se ne pokazuje,Pricao sam sa nekima od njih i oni tvrde da se barjak raspao,da su zene svileni zej ,kojim je optocen barjak koristile. za razne ukrase u tako dalje.Ovo je verovatno prica ,kako se nebi doslo do barjaka,i kako bi bio u sigurnom ,po vec ranijem dogovoru.
Netacni komentari. A istina je ova:
Barjaku se sa Kosova gubi svaki trag. A njegovo prvo javno pojavljivanje je kod muslimanske porodice Merzic u hercegovini. Damjanci su tada zivjeli u selu Lukovica, podno planine Baba. Poceli su podrazivati Damjance kako im barjak nose muslimani. Damjanci su direktni potomci Pavla Orlovica. Jednom prilikom Spasoje Damjanac (a ne Tepavcevic) uleti u muslimanske svatove i otme barjak. Pobjegao je u planinu, i krio se, pa jedno vrijeme ni njegovi nisu znali gdje je. kada je vidio da tu ima mjesta i uslova za zivot, javi se braci i oni se nasele. To je sadasnje selo Sipacno u Nevesinju. Barjak su krili u pecinama i supljim bukvama svo vrijeme turske vlasti. Tek za vrijeme austro-ugarske barjak su javno iznosili na razne dogadjaje, narocito svadbe. Barjak se vremenom ostetio, i kada vise nije bio za upotrebu, smjesten je u podkrovlje kuce Rada Damjanaca. Nakon toga, zene su koristile konce i dijelove platna za ukrasavanje odjece. Barjak je totalno stradao u bombardovanju sela i zajedno sa kucom, izgorjeli su i ostatci barjaka. A ja, Drago Damjanac ove 2023.godine je rekonstruisao barjak po direktnom opisu moga pretka i nalazi se kod mene. Ako ste zainteresovani za slike, pisite na e-mail dragansydney@yahoo.com. Pozdrav, istina moze biti samo jedna, a predanja ima vise.
Ово није тачно, барјак Павла Орловића налазио се у кући Тепавчевића, а изгорео је у овом последњем рату, у околини Калиновика.
Napisi ovde sta jos znas o tome.
Nije Damjanovica,nego Damjanaca,Damjanci,kao i Tepavcevici kao i Martinovici su potomci Pavla Orlovica,kao i muslimani Cengici.Iako to Cengici ne priznaju,
Barjak je uistinu od Cengica oteo Spasoje TEPAVCEVIC, ali od Tepavcevica su ovi Damjanci po Damjanu, jer im je Austrija promjenila prezime, kao i mnogim drugim Srbima,kao Ratkovic=Ratkovac,Spasojvic=Spasovac i td.
Od Pavla Orlovica su i Martinovici,odakle je i majka Kralja Nikole crnogorskog.Istina je da su barjak nosali posle ulaska Srpske Vojske u Nevesinje.Bataljonom koji je umarsirao u Nevesinje 21-11-1918 ,komandovao je kapetan Dragoljub MIHAILOVIC,tragicar i po sebe kasnije, i po srpski narod.
Nakon pokazivanja barjaka u Nevesinju,kralj ALEKSANDAR je trazio da mu se barjak preda, jer je smatrao da je on potomak preko dede Martinovica.Kako mu nisu Damjanci predali barjak poslao je cetu zandarmerije da oduzmu barjak,Ali Damjanci sa seljanima Sipacna potprasili su zandarme prahom i olovom i vise nije trazen barjak,
No posle pogibije u WWII, najuglednijeg Damjanca koji je cuvao barjak,zene IZ KUCE su sutri dan iznijele barjak i pobile ga na grob pokojnika.Na to su reagovali ostali plemenici i barjak je sakriven,dogovoreno je da se ne pokazuje,Pricao sam sa nekima od njih i oni tvrde da se barjak raspao,da su zene svileni zej ,kojim je optocen barjak koristile. za razne ukrase u tako dalje.Ovo je verovatno prica ,kako se nebi doslo do barjaka,i kako bi bio u sigurnom ,po vec ranijem dogovoru.
Netacni komentari. A istina je ova:
Barjaku se sa Kosova gubi svaki trag. A njegovo prvo javno pojavljivanje je kod muslimanske porodice Merzic u hercegovini. Damjanci su tada zivjeli u selu Lukovica, podno planine Baba. Poceli su podrazivati Damjance kako im barjak nose muslimani. Damjanci su direktni potomci Pavla Orlovica. Jednom prilikom Spasoje Damjanac (a ne Tepavcevic) uleti u muslimanske svatove i otme barjak. Pobjegao je u planinu, i krio se, pa jedno vrijeme ni njegovi nisu znali gdje je. kada je vidio da tu ima mjesta i uslova za zivot, javi se braci i oni se nasele. To je sadasnje selo Sipacno u Nevesinju. Barjak su krili u pecinama i supljim bukvama svo vrijeme turske vlasti. Tek za vrijeme austro-ugarske barjak su javno iznosili na razne dogadjaje, narocito svadbe. Barjak se vremenom ostetio, i kada vise nije bio za upotrebu, smjesten je u podkrovlje kuce Rada Damjanaca. Nakon toga, zene su koristile konce i dijelove platna za ukrasavanje odjece. Barjak je totalno stradao u bombardovanju sela i zajedno sa kucom, izgorjeli su i ostatci barjaka. A ja, Drago Damjanac ove 2023.godine je rekonstruisao barjak po direktnom opisu moga pretka i nalazi se kod mene. Ako ste zainteresovani za slike, pisite na e-mail dragansydney@yahoo.com. Pozdrav, istina moze biti samo jedna, a predanja ima vise.