• Можда ћу с оваквим мишљењем бити Робинзон Крусо на острву које се увелико и сигурно напушта, можда ће ми неки Петко спотакнути весло спаса, али ја од њега одустати нећу. Нећу, јер заиста тако мислим.

Ја не знам да ли смо ми свјесни како свако својим, а сви нашим, животима морамо преузети одређену одговорност не само за своју гузицу него и за нешто много веће и тврђе од ње. Одговорност свога времена да научимо, задржимо и пренесемо нашим покољењима оно што су нашим прецима пренијели њихови. Оно што је створило јаким, одржало трајним и учинило препознатљивим сваку вјеру, њен народ и његов дух. Његову снагу и традицију! Сачувало његову историју и осигурало његову будућност…
Логично је да ћу се ја чврсто држати своје лијепе вјере православне и нашег стаменог и поноситог српског бића… А оно, као такво има своје вјековне обичаје који се преносе с кољена на кољено. Има то нешто толико јако и упечатљиво у себи што се не смије доводити у питање. Али, то што не смије, не значи да не може и да се, нажалост, данас не доводи у питање…
Све би то било добро да ја не тврдим да се баш на “овом нашем кољену” ломе нека чудна копља и трајно `ништава онај вјековни труд предака да по нечему српски народ учине препознатљивим и достојанственим. Да управо ово “наше кољено” разводњава есенцију српске снаге и митологије која се толико дуго преносила и одржала. Од цара Силног Душана и његових закона, преко Светог Саве и Немањића до цара Лазара и Боја косовског. Од Црног Ђорђа и Такова, преко “Вијенца” и Његоша, Бога рата Живојина све до наших Светаца, Николаја и Павла Патријарха… И онда смо се ми сада нашли тако обзирни и паметни, да глупљи и безобзирнији не можемо бити, да све то газимо, занемарујемо и затиремо…
Обратимо пажњу на наше свакодневне навике, хтјења и обичаје. Нарочито оне “младалачке” од којих ће једног дана учити и већ данас уче њихова дјеца а наша будућност… Будућност тог истог српског бића на које мислим. Све друго што се с временoм мијењати и прилагођавати мора нико више и не замјера, али оне круцијалне ствари по којима се наш народ вијековима краси, снажи, зове и одазива српским, доводе се у питање и то је апослутно недопустиво!
Ено их другарице, ходају па се држе за руку. Ено их и другови шетају па се све више у мислима исто држе за руку. На сваком кораку пуца од пољубаца као да се нико ни са ким годинама гледао није а и јутрос су кафу пили. Предвече се при поновном сусрету обавезно цмачу, грле и жвалаве. На несрећу она наша традиционална српска три пољупца, све су то неки накарадни пољупци: или један у једну страну, или у врат или негдје иза њега, или онако “по црнгорски” – онај рафал пољубаца у једну страну образа. Рафал који толико јечи да и Његошу у гробу уши пара. Колико их ту има и буде, па ни најбољи слушни апарат данас “избројати” не може. “Битно је” да их нема три колико их је вијековима “у српском увету” било! Пријатељи као и родбина која се дуго није видјела се све мање љубе како треба! По Богу милом – љубимо се три пута кад год се љубили! Гледају то из прикрајка наша дјеца која треба нешто часно од нас да науче. И касније своју подуче…
И свак се са сваким данас нешто грли, лиже и цмаче да човек више свашта помисли а љубави никад, чини ми се, мање. Некако то и приличније стоји нашим дамама и цурицама, али шта је с нама мушкарцима који водимо мртву трку с њима у свему томе. Све на стид и црвенило наших ђедова и прађедова који су само, збијајући редове у рову, један другом нуждом прилазили. Још кад бацамо по улици оне “коске”, “петице” као да смо сви ми један једини Новак Ђоковић. Кад прса од прса ударамо, раме о раме чешемо, шаку од шаку крешемо, уз, Бог сами зна, више које изразе и сленгове. “Помаже Бог” и “добри дан” се може још само “чути” у некој народној приповјеци или “испред” неког живог ђеда или прађеда, јер дјеца и унучад имају неке друге, модерније обичаје поздрављања…
Од силних тетоважа, преци би помислили да је општа несташица воде и сапуна. Од оне бижутерије по носевима, пупковима и обрвама сажалили би се мислећи да и ми неке ратне голготе пролазимо. Од оних пренапумпаних груди и усана закључили би да се пчеле сада по женама, а не по дрвећу роје. Сва чешћа два презимена иза њихових имена бацила би сумњу да сада свака има по два званична мужа. Силна препланула (искварцована) тијела, па и у сред бијеле зиме, гонила би их на закључак да су неке жестоке климатске промјене наступиле. Згодна тијела млађаних момака нису више дјело њиве и камена, јер су теретане пуне хемије и ђавола. Свете гусле сада плачу уз стихове: “Родићеш ми сина краља кокаина” и других музикалних фекалија којима свакодневно пунимо наше уши. Боље ипак да станем…
Ех, гдје су данас они наши велики ђедови и велике бабе? За разлику од данашњег “брата великог” и свих његових камера које прате и снимају гомиле неких људи жељних титуле лудачке. Да којим случајем они упале “камере своје” и посматрају шта и како то данас радимо ми, њихова дјеца, унуци и праунуци, питали би једни друге: “Шта оно раде наша дјеца, Бог им у памет?!” Мала је утјеха што дим марихуане и осталих опијата преко “камере” не би могли осјетити па би разумјели да је то само она “здрава” шкија коју су и они немилице мотали.
Рекло би се, није неки проблем и није ништа толико страшно – све су то сами тренутни и несвјесни изузеци. Али, ти исти изузеци у нашим покољењима прекрајају исконску бит српског бића чинећи га таквим да се “сутра” ни по коме, ни по чему неће разликовати од многих других небића…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс