• Као врстан путописац водио је познату емисију „Ходољубље“ за Телевизију Сарајево па обилазио многа мјеста. На моје питање зашто ријетко свраћа у Мостар, Зуко у шали каже: „Има ту она народна: Чувај се Влаха са Сокоца, Турчина из Стоца, Шокца из Доца, а Мостарца било које вјере.

Крајем седамдсетих година прошлог вијека новогодишње празнике дочекао сам у Дубровнику, у хотелу „Парк“. Биле су то уобичајене дестинације за нас из унутрашњости да новогодишње празнике дочекујемо на мору. Дани пред Нову годину као и обично буду кишни, температура буде нешто изнад вриједности за то доба године, а то се посебно осјећа на јужном Приморју гдје су ријетке ниске температуре, поготову снијег.
Први дан нове године освануо је сунчан и лијеп па смо могли да прошетамо Страдуном у џемперима и да уживамо у дивном сунчаном дану.
Међутим, како се ноћ примицала, све је више јачала бура, а облаци су почели да се спуштају. Током ноћи олујни вјетар носио је све испред себе. Јутро је освануло прохладно, с температуром испод нуле, што је било необично за овај град. Увече смо добили информацију да су путеви према Сарајеву залеђени, нарочито преко превоја Иван, гдје прекиди трају и по неколико сати. Радио је јављао да је цијела Европа захваћена хладним таласом. Несигуран пут преко Ивана опредијелио ме да се спустим јужније, према Боки Которској. Тог поподнева одвезао сам се у Херцег Нови у намјери да ту проведем неколико дана и сачекам смиривање времена. Сутрадан након мог доласка и овдје је освануо снијег који се задржао до поднева.
Ту сам био гост код свог школског друга Живка Јањића, инжењера, архитекете, писца, пјесника и сликара, гдје ми се пружила прилика да се навече нађем у друштву са Зуком Зулфикаром Џумхуром, босанскохерцеговачким писцем, који је повремено живио у Херцег Новом. Пошто се и Јањић бавио писањем и сликарством, њихова дружења била су честа. Био је као и обично обучен у џемпер са рол-крагном и ђубретарцем црне боје и просиједе браде. И увијек спреман за бесједу и шалу.
Међутим, Зуко је те вечери ишчекивао своју унуку Машу која је требала без пратње родитеља из Лондона да слети у Београд. Тако смо у ишчекивању вијести о сретном слијетању авиона почели да се дружимо уз ракију и мезу. Чудио се Зуко како се у данашњем свијету може послати дијете као поштанска пошиљка. Само му се на прса стави етикета града у који треба да слети.
Служила се ракија и разне ђаконије. Сипало се из стаклене литрењаче на којој је била етикета „џони вокера“, личила је на бокал јер је имала и стаклену дршку. Зуко је одмах примијетио да би могла одлично послужити и у хали.

Зуко Џумхур Босанскохерцеговачки писац

Прича је текла спонтано, с једне на другу тему, о студијама проведеним у Београду и интереса за неке познанике који су с њим студирали, дружили се, а који сада живе у мјесту мог боравка. Тако је била интересантна прича о доктору Хасану Лукачевићу кога смо оба познавали. Он из студентских дана, а ја као доктора у Заводу за заштиту здравља жељезничара у Добоју.
„Мој радни дан почиње у кафани Херцеговина“ каже Зуко, “ обично у осам сати ујутро са првом јутарњом кафом и цигаретом. Ту су новине, дружење с пријатељима, а послије тога се нешто запише или не запише.“
Чудио се људима који сваки дан обалом преваљују километре да би дуже живјели, а не знају, како каже, да су њихови кораци одбројани оног часа кад су се родили.
„Познавао сам у Сарајеву једног Јеврејина који се хвалио како има рецепт за дуг живот“, причао је те вечери Зуко. „Он би сваког мјесеца одредио једну седмицу у којој би се одрекао алкохола, дувана, масне хране и жена. Живио је на воћу и води. И тако мјесецима и годинама. Једног дана угледах на липи његову смртовницу на којој је писало: изненада умро у 51. години живота.“

Ето што ти је живот, говорио је Зуко никад не знаш кад ће крај. Како је вече одмицало, причи никад краја. Тако нам се наметнула тема када је најслађе запалити цигарету. Неко каже уз кафу, неко иза ручка или било ког јела, а Зуко каже:
„Нећете вјеровати у причу коју ћу вам испричати. Док сам био дијете, родитељи су ме често остављали у Коњицу код родбине и ту бих проводио љетни распуст. Пошто је настава овдје нешто раније почињала, ја бих продужио боравак, па сам се дружио с вршњацима. Е тада сам сазнао причу од познаника, ученика четвртог разреда основне школе, који каже да му је најслађе запалити цигарету на одмору иза трећег школског часа кад дотрчи до куће и подоји матер. Каже, било их је петоро у кући, а он је био најстарији.

Били су то најљепши дани проведени на школском распусту. Тада смо испред многих кућа, сјећа се Зуко, гдје људи држе псе чуваре наилазили на табле гдје пише ‘Пази, љут пас’, ‘Пас је на ланцу’, а на једном је писало ‘Чувај се пса’, а дјеца испод тога дописала: ‘Има бува’.“
Као врстан путописац водио је познату емисију „Ходољубље“ за Телевизију Сарајево па обилазио многа мјеста. На моје питање зашто ријетко свраћа у Мостар, Зуко у шали каже: „Има ту она народна: Чувај се Влаха са Сокоца, Турчина из Стоца, Шокца из Доца, а Мостарца било које вјере.

Након што је сазнао да му је унука сретно стигла, наставили смо дружења до касних ноћних сати, колико су могли да га држе расположење и године. Задовољство и част што сам ноћ провео међу два врсна сликара и писца остало је у трајној успомени и сјећању.