• Помишљам: у мору око овог отока ни рибе нема. Све су смислили да нам нема спаса. Одавде ни ласта не би могла да умакне. Пошто смо имали техничара, распоредих остале да износе материјал, а нас двојица се бацисмо на цртање прве бараке. За храну смо насоврљали привремену барачицу, тек толико да није на сунцу и да је свима на оку. Знао сам да глад очи нема и да то мора бити под контролом.

Дан по дан направисмо прву бараку, уредисмо пјешачку стазу до мора и избетонирасмо, поравнасмо мало мула како би лакше трабакула могла да пристане.
Уто стигоше сљедећи затвореници, све сами официри и родољуби, а неке од њих сам и познаво. Дошли су са својим собним старјешином и населили уређену бараку, а нас десет опет остадосмо под ведрим небом. Добио сам и нова упутства и нацрте осталих објеката и навалисмо на посо. Довољно радне снаге унесе живост на оток, али и општу неизвјесност. Ваљало је било шта радити, те не размишљати о даљој судбини. И сваки пут када би била направљена сљедећа барака, населили би је нови станари.
Дођоше и инспектори, за сваку републику по један и један врховни за све, а мене задржаше за инспектора затвореника из Босне и Херцеговине, док не нађу паметније рјешење.

Остаци Голооточког затвора

Сви смо на једном казану, неко је све организово, све је ишло по нечијој замисли, а ја сам за почетак требо да упознам своје затворенике. Пито сам се зар и ја нисам један од њих. Једем исту храну, ништа се не питам, радим што ми се нареди, печем се у прегријаној бараци, нити могу да се некоме јавим, нити имам изласка са отока… Казнили су ме? Зајебо сам их с циганима, мора да су побјегли из Београда, можда у Њемачку, ко зна. Можда је и нешто друго. Уклопио сам се. Издржљив, глуп, Партији одан. Тако почињем да радим свој посо. Вани тунели, пљување, туча, ревидирање, собне старјешине неприкосновене, сигуран сам да су удбаши, иако се воде као затвореници, то је познати систем: моја те пушка убила, моје те очи не виђеле.

Наставиће се