• Oна је била претеча нашег пута у Европу јер је својевремено била највећа понорница на свијету. Тако смо о њој учили у земљописима и доживљавали је у природи. Иако јој је Билећко језеро скратило пут, она и даље понире у Поповом пољу и јавља се у Комолцу као Дубровачка ријека – Омбла.

Чим почну јесење кише, које овдје трају непрестано у декадама, оживе њена главна изворишта: пећине изнад Јевтових и Костових млина. Током цијеле године раде њена стална изворишта: Око, Мали бук па дуж Малог бостана, Двогрла, Студенца, све до Приспе.
Уз сами Обарак налазила се Каптажа, бетонирана грађевина са заобљеним зидовима, а у њеном продужетку био је Мали бук. Преко њега се могло прегазити на лијеву обалу према Томановића млинима. Преко пута Каптаже узбрдо налазила се централа за струју. Од ње је водила бетонска стаза до централе одакле се црпила вода. Непосредно уз Обарак с десне стране налазила се пумпа помоћу које су град и касарна снабдијевани водом. Ту је била и стамбена зграда у којој јестановао мајстор Дејан Попара који је одржавао пумпу.
Главни извор налазио се испод брдашца Кулетина који се налазио изнад пећине. Испред пећине направљена је брана са мостом за пјешаке. С једне и друге стране бране били су млини Гаврила Салатића и Јефта Попаре. Уз Салатића млине била је и ступа за ваљање сукна помоћу дрвених чекића и воде. Била је једна од ријетких у Херцеговини. Најчешћа сировина била је кострет.

Млини воденичари власништво Салатића и Попара на изворишту Требишнњице

За разлику од многих, ова ријека није имала мостове, јер није имала шта да спаја. Њене обале биле су ненасељене. Први мост на њезином тридесет километара дугом току до Требиња био је на десетом километру од Билеће (Мистихаљ), кога је изградила Аустрија од дрвене грађе на бетонским постољима. Преко њега се могло доћи из Мируша у Чепелицу.
Једина позната ћуприја у њеном ширем току у овом крају била је у селу Чепелици преко ријеке Чепелице, њене десне притоке, на путу Билећа – Требиње, поред куће Вука Мићића. Из тог времена остала је позната изрека: „Бог чува Србију, Вуко Мићић ћуприју.“

Ћуприја на ријеци Чепелици, притоци Требишњице из 1895 године

Дражи мостова замијенили су хладни извори њене плавичастозелене бистре воде. Умилна ријека, која наизглед мирује, као огледало кривуда кроз питоме луке и пашњаке правећи себи пут. Није раздвајала ни људе ни територије; штавише, привлачила их је својом љепотом.

ЗОРАН ИЛИ „ЗЛОРАН“

Међу Завођанима и данас живе и препричавају се бројне успомене на њихово Завође, на Вука Мићића и „његову“ ћуприју. Зоран Зока Леро данас се увелико сјећа како је Вуко питао његову мајку:
– Кума Јеле, како ти се зове тај мали?
– Зоран…
– А је ли „Злоран“… видим, видим (као мали био је веома мршав).
Млини су радили од касне јесени до раног прољећа. Томановића млини били су нешто удаљенији од ових и користили су воде које су дотицале са црногорске стране по истом систему бране али далеко слабијег дотока воде, за разлику од Попариних, који су користили воде Дабарског и Фатничког поља.
Тешко је било отети се тој живописној идили коју је стваралаТребишњица пјенушајући при проласку кроз пропусте бране ширећи низводно своје корито. Око млина свезани коњи са зобницама на глави припремају се да џакове мљевеног жита изнесу уз тешко проходне врлети.

Поглед на извор Требишњице, мријестилиште, обарак, мали бук, електрана, пумпа за воду, воденице.

У млину се обрћу камени жрвњеви под снажним млазевима воде. Радње су толико биле једноставне да није требало посебног надгледника. Свако је знао да заспе своју количину жита и да чека. Бука жрвња и жубор воде дјеловали су заглушујуће па су се људи у млину надвикивали.
Рађале су се многе догодовштине и приче. Једна од њих везана је за Илију који је био наглув. Када је ишао из млина, сусретне га комшија који је пошао у млин па га поздрави:
– Добро јутро, Илија!
– Ево идем из млина.
– Добро јутро ја ти вељу!
– Мељу, мељу.
– Е јебем те глува!
– Не мoреш, навала је!
Услуге су се ријетко наплаћивале у новцу. Обично се узимао такозвани „ујам“ у брашну. Године су тако пролазиле, а млини су испраћали многе намјернике. Рад се није прекидао ни ноћу. Мљело се док има жита.
Кад се жито самеље и џакови паљаром напуне и свежу, тад предстоји посао од кога зависи безбједан пут – товарење џакова. Само јачи мушкарци су могли сами да одраде овај посао. Требало је с обје стране самара натоварити џакове, повезати тако да не крива ни на једну страну. Ако се то не може, онда се обично неки већи камен стављао у „трешељ“ ради одржавања равнотеже. Уз самар је ишла и шарена торба са брашаницом у којој је најчешће било сира и кајмака у „брзару“ и хљеба.
Поткивање коња понекад се обављало и у Дејановој браварској радионици која се налазила у близини млина. Били су то обично мали брдски коњи, а међу њима у посебном боксу била је и чика-Јефтова кобила Зека с којом је излазио у Билећу. Чика Јефто,Дејанов отац је својевремено причао да се нека кума из Пилатоваца долазећи у млине стално жалила да јој увијек крива, али није дала да јој се било шта метне у трешељ. Љети кад пресуше ова изворишта, пећине су биле скровиште и легла разних птица и гмизаваца.

Пут до ријеке водио је кривудавим макадамом, али било је и других прилаза који су настали из потребе да се на коњима може догнати жито.
Осим љепоте ријека је имала и своје ћуди. Зато је нарочито требало познавати изворишта Око и Студенац. Ријека је узела и многе жртве. Најчешће су то били војници. Притиснути жегом и омором слободне часове проводили су на Требишњици. Они који би изабрали лијеву, такозвану „Мирушку страну“, морали би препливати на десну обалу да би се напили воде. То није било познато ни Мирку Домаћиновићу, професору француског и латинског језика, који је љета 1954. након доласка у Билећу први пут извео породицу на излет, али на лијеву обалу ријеке. Пошто није било пијаће воде, Мирко је с плетаром у руци препливао на десну, наточио воду и опет се вратио на лијеву обалу носећи стално плетару изнад воде. Говорио је: „Ћујеш! Лијево је теже, али љепше.“
Радничке породице и сиротиња купали су се на Обарку. Ту је ријека била плитка, могла се прегазити, а било је и хладовине. Није било сунцобрана, душека нити пераја. Дјеца непливачи носила су осушене тиквице на леђима како би се лакше научила пливати.

Mлини Коста и Андрије Томановића користили су воду из изворишта са црногорске стране.

Двогрле и Луке биле су омиљена излетишта за имућније билећке трговце, кафеџије, мајсторе, гостионичаре, официре, гдје су се недјељом и празницима пекли јањци, играо фудбал, свирало и пјевало, а у студенцу хладили „никшићко пиво“ и карпузе.
С прољећа уз Цвијети ту смо ишли у врбицу. Сјећам се, само би ријетке породице-вјерници окупили нас дјецу раном зором прије изласка сунца, да бисмо се уз прве љубичице умили хладном водом у којој је било прољетно цвијеће.

ОКО тај непресушни извор Требишњице и данас напаја Билећко језеро

С првим заласцима сунца напуштали смо ријеку. Тад би нас смијениле групе рибара који би до касних вечерњих сати уживали у лову пастрмке и стругача. Ријека је била богата рибом. У зору и предвече у свом тихом току на њеној површини праћкала су се јата риба. Нису рибу ловили само рибари; било је и криволова. Када дневна жега попусти, брзаци на Обарку оживе. Ту су одважнији појединци издржавајући хладноћу брзака хватали рукама пастрмку подвлачећи руке под камење обрасло алгама гдје се она обично скривала. Наизглед једноставно, али овај лов захтијевао је много умијећа, стрпљивости и издржљивости.
Својом љепотом била је инспирација и надахнуће сликарима, пјесницима, фотографима. На њезиним обалама испјеване су многе љубавне пјесме, изговорене многе клетве и заклетве.

Скоро да није било породичног албума а да у њему није било слика с Требишњице. Она је у својим њедрима сачувала многе људске тајне. У њеним врбацима многа остављена писма људи лишених слободе нашла су пут до својих најмилијих. Била је посљедња нада слободе!
И данас младе генерације које тек стасају, иако јој нису били савременици, осјећају њену драж и љепоту коју су други пренијели на платна, записали у књигама и опјевали у пјесмама настављају да пишу о њој као ријеци успоменā које и на тај начин не дају да падне у заборав. Тако ту дивну ријеку доживљава и Тијана Тркља, ученица Билећке гимназије, упућујући јој ове изливе љубави:

Требишњица

Живи су таласи твоји,
Ти течеш, али те нема.
Течеш кроз вријеме које пече,
Кроз успомену која живи
У плавој славини језера – мога.

Носе те благи таласи времена
Кроз сузу прошлости,
Саливену временом успомена.

Причају зидови камених кућа
Кестену младом о љепоти твојој,
А он је шири с мирисом бехара
Кроз лијепу ријеч против заборава.