• „Поред мене“, поче своје казивање кондуктер Новица, који је испратио и дочекао многе возове у правцу од Билеће до Сарајева, „сједи старији човјек, отворио прозор и прича“:

– Пролазимо возом долином Неретве у подножју двију прекрасних планина, Прења и Чврснице. Из паперјасте јутарње магле почеше да израњају каменити колоси са високим и оштрим литицама, а у подножју вијуга Неретва поклањајући нам бисерне одбљеске. „Поред мене“, поче своје казивање кондуктер Новица, који је испратио и дочекао многе возове у правцу од Билеће до Сарајева, „сједи старији човјек, отворио прозор и прича: ‘На сваку ону стијену сам се пењао, а с многих одстријелио и дивојарца те их низ конопце спуштао’. Затим поче да их поименично набраја. ‘Ето, то вам је био мој вилајет’, са сјетом говори старина Јово. ‘По њима сам се пењао и верао од како знам за себе. Ено, видиш оно мало питомо сеоце подно планине. Својевремено су га походили многи ловци на дивокозе.

Обронци Прења над долином Неретве

Давно, још прије рата на њега је бацио око и краљ Александар Карађорђевић, па је цијело ово подручје прогласио својим ловиштем, а за управника поставио неког надлугара Шпицера. Пошто је тај бркати и уважени надлугар имао одријешене руке, прогласи једнога дана мене за помоћног чувара у том великом ревиру’. И тако и он постаде чиновник. Шпицер је, вели он, био људина бујних косматих бркова. Само се са жандарима дружио и пријетио: ‘Ко убије зеца, а камоли козу или дивојарца, робија му не гине’.
И кад се оно хоће, мој рођени сестрић једном приликом баци се каменом у свој купушњак и потрефи зеца право у главу. Али по несрећи ту се и ја случајно задесих.
Елем, шта ћемо, како ћемо, док ти мој сестрић стрпа зеца мени у службени ранац. Носи, вели, нека нам ујна готови вечеру, а ја ћу доћи предвече да без бриге и у здравље поједемо. Нико, рече, за то знати неће. И таман се те вечери спремамо да поставимо синију и на њу бакрач с куваним зецом, кад на врата бану Шпицер с фењером у руци. ‘Ево, ја дошо мало на сијело, а богме и да нешто поразговарамо’.“
Јово накратко заћута, па настави са својом причом. „Срећом, у међувремену жена склони бакрач у шупу, али у томе страху заборави да замандали врата.
И тако у шупу уђе Шпицеров вучијак, извуче зеца из бакрача и поједе. Жена је све то гледала, али није смјела псу ништа да не би чуо Шпицер, па ето горег белаја.
Пошто је сестрић одмах стругнуо кући а Шпицер појео више од пола чанка ораха и попушио лулу дувана, вели ми: ‘Јово, хоћу с тобом озбиљно, у четири ока, нешто да попричам’, па задиже брчине и загледа се у мене.
Готово је, мислим у себи, сигурно је дознао за зеца, па ми сада не гине робија. Али кад ми рече да има свог великог пријатеља, неког жандарског капетана из Мостара, који би желио у повјерењу да одстријели каквог доброг дивојарца, мени лијепо паде камен са срца.
И тако једне ноћи по мјесечини доведем госта на читаво крдо. Ето, велим му, па бирај. А кад сам јарца изнио из стијена и прије зоре га донио кући, капетан ће ми: ‘Ако ти се неки од овдашњих жандара не свиђа, само ми реци, а моја је ствар куда ћу ја с њим.’ Сутрадан капетан однесе рогове и пола јарца, а пола остави мени и Шпицеру. На поласку се окрену и рече: ‘Није, ваљда, нашем краљу стало за једнога јарца. Само пази, о овоме никоме ни ријечи, јер да знаш – робија ти не гине.’
Никоме то, на моју душу, до данас нијесам ни причао, иако већ одвано нема ни краља, ни Шпицера, ни жандарског капетана.“