• Сунчани зраци у овој малој вароши прво се јаве на западној страни. Тако је изгледало с прозора куће у главној улици у којој сам становао гдје бих раним јутром прво угледао како сунце обасја западне обронке планинског ланца Видуше, Тисоваца, Шобадина, затим Границу и Дубовац.

А потом би се као успорене нити преносиле на Логор, Подосоје па све до подножја Дубовца. Изгледало је као да сунце скида плашт изблиједјеле ноћи и пресвлачи своје златно рухо, тако да је све сијало као шљокице на раскошној хаљини.

Први јутарњи сунчеви зраци на Попариној страни. Улица која је промијенила највише имена, али је увијек остајала Попарина страна. Једино у овој улици, која је продужетак главне улице према Суду, куће су грађене са западне стране
Дан би растао као кад се једнодневни цвијет нечујно отвара. Још би се на том плавичастом хоризонту понегдје видјело треперење звијезда. А онда би у благом ходу обасјало Миленића и Томановића куће, Грабовицу и Билећко поље. Чим би обасјало стадион, вријеме је било за устајање и одлазак у школу. Дотле, у његовој дебелој јутарњој сјени још су мировали источни дијелови вароши да би сунчеви зраци на крају доспјели до Куле, Селишта и Мрежице. Тада би се у пуном сјају појавило иза Хаџибеговог брда које се као свјетионик наднијело над Билећом.
Та јутра која увелико памтим била су најчешће без иједног облачка, без дашка вјетра, са тиркизноплавим небом, и што би се дан више примицао сутону, сунце је постајало све бљеђе и наизглед другачије кад силази с небеског свода затварајући своју кружну путању између дана и ноћи. Ову сунчану идилу понекад би у прољеће нарушили благи повјетарац и чести краткотрајни пљускови. Након тога би се јутарња бјеличаста магла пркосно провлачила Билећким пољем, да би се распршила с првим зрацима сунца. Тада су дани били другачији и нису личили један другоме. Споро су протицали. Једино су дани љетњег школског распуста најбрже цурили.
Вријеме је тада трајало спонтано, топло и осјећајно. Живјело се за будућност. Сјећање на ове дане дјетињства и ране младости тешко може да препусти мјесто нечему другом.
Било је то вријеме које се увукло у незаборав, младост која је непоновљива, она андрићевска, која “није никада право ни потпуно описана… а да старост није друго до младост која је прошла.”
И док са задовољством пишем редове свога сјећања на најдражу улицу и дане младости проведене у њој, ко зна колико њих баштини сличну носталгичност за овом билећком улицом коју су најчешће некад цестом звали.

Човјек који више од деведесет година живи у далекој Америци а вуче коријене из овог краја годинама жарко жели да прошета овом најдужом улицом и искаже своју љубав према Херцеговини и постојбини својих предака. Међутим, никако да испуни ту животну жељу, која сваким даном бива све јача, а нада да је оствари све тања. Под теретом година то је остала само пуста жеља. Ријеч је о оскаровцу Карлу Малдену (право име Младен Секуловић), који је у Америци веома познат и цијењен глумац. Био је поносан на свог оца Петра, који је, стигавши почетком прошлог вијека у Америку, увијек говорио одакле је и гдје су му преци. Тако је у интервјуу датом прије тридесетак година познатом новинару “Политике” Мирославу Радојичићу Карл Малден између осталог рекао: “Билећу носим у себи као да сам тамо рођен.”

Душан Вукотић, који је 1962. добио Оскара за анимирани филм “Сурогат”, имао је срећу да се роди и своје рано дјетињство проведе у најдужој билећкој улици. Уз њих двојицу треба поменути и Фадила Хаџића, познатог филмског режисера, који се родио и своје дјетињство провео у овој вароши.
И не само они, ова улица је прихватила многе који су своје предахе војничког живота управо ту трошили. Међу њима нашли су се многи глумци, балетани, професори, новинари, књижевници, академски сликари и фудбалери са простора бивше Југославије. Те кратке шетње и боравци у њеним гостионицама и кафанама, просторима за игре и забаве, били су право откровење, па су многи понијели најљепше и незаборавне успомене из овдашњег војничког живота.
Можда је баш у овој улици своје прве кораке начинио познати босанскохерцеговачки сликар Карло Мијић који је овдје рођен 1887. и доживио дубоку старост – осамдесет седам година. Било како било, ова улица, која се више од једног вијека подастирала многим царским службеницима, војскама, официрима, књижевницима, пјесницима, сликарима, глумцима, политичким затвореницима и бог зна коме знаном и незнаном, и данас одолијева новим газиштима урезујући дубоке уздахе за неке нове успомене.