• – Видите ли ову ријеку испод нас, ту зелену, силовиту воду!? Баш на њој, на Дрини, међа је васцијеле православне цивилизације! Овдје се ехо руских звона са Валаама и Оптине чује као грмљавина гњева, а ријечи Словенства као варварство Истока. Ово је наша капија, а на дверима страже руски и српски гробови.

Тако говорим Анастасији, Роману и Андреју док стојимо међу српско-руским гробовима, бијелим мермерним крстовима на Војничком гробљу у Вишеграду. Први пут су у Републици Српској и Србији.
Анастасија и Роман су рођени Московљани, а Андреј је из Донбаса. Циљно су допутовали да би присуствовали парастосу у част руских војника који погинуше 12. априла 1993. године. Али и свих других прије и послије овог дана погибељи. На данашњи дан погинула су три руска војника у борбама на Заглавку, брду на сат вожње од Вишеграда. Бранили су прилазе граду. Међу њима тада је пострадао и најмлађи руски добровољац Константин Богословски. Имао је тек 21 годину. Годину дана раније, у истим годинама погинуо је и Нименко Николајевич. Дали су по 21 годину за Републику Српску која се у огњу усправљала.

– Ти Руси били су лудо храбри! Нема тог положаја у који се нису смјели убацити. Ја сам био командант Вишеградске бригаде када је стигла прва група руских добровољаца. Они су граду и војсци дали чудесну вољу, све се одједном оснажило. Да није било њих тешко да би одбранили Вишеград. Већ смо били упали у чамотињу и маловјерје. Руска младост надухнала је лавља срца у нама.

Тако ми приповједа г. Драго Гавриловић, ратни командант Вишеградске бригаде Војске Републике Српске, а кога срећем у хотелу „Вишеград“.
И још ми прича.

– Био је са добровољцима и један руски љекар, Сергеј Батаљин. У једној борби нагазио је на мину и тада му је страдала поткољеница. Нисмо му одмах могли прићи и пружити помоћ. Он је успио сам себи зауставити крварење и превити рану. Касније је пребачен у Ужичку болницу, потом у Москву. Чим се рана колико-толико умирила ставио је протезу и поново дошао у Вишеград. Хтио је на фронт! Нисмо му дали, радио је у Дому здравља. Касније је трагично умро.

Испод цркве Рођења Пресвете Богородице на Мегдану у Вишеграду, један мали Зејтинлик. На њему прах срца истинских јунака. Бјеху велика као Русија, трпељива као Србија. У Војсци РС борило се око 700 руских добровољаца. Њих 37 је погинуло, а 7 је сахрањено на Војничком гробљу у Вишеграду. У околини Српског Сарајева је гроб руског монаха и добровољца Романа Малишева. Кренуо је на Свету Гору Атонску, а положио живот за Републику Српску.

Изнова поче ситна киша… Не, не кваси она нас, само орошава војничке гробове поред којих цвјета ново прољеће, млада јагорчевина и руска ромашка.
Балканска међа сурова и страшна… Освећена.
На њој страже браћа, седам Руса, око њих много Срба.
На вишеградском бријегу повише Дрине стража која нема смјену.

ГОРАН ЛУЧИЋ