• Област Попово поље налази се на југу Херцеговине. Најстарији назив ове области је Попово. Најранији писани податак гдје се наводи име Попово је ПИСМО ПОПОВСКЕ ОПШТИНЕ ДУБРОВАЧКОЈ ОПШТИНИ (1169 -1170 године). Исто тако, Попово се под називом Папава спомиње као жупа у другој половини 12. вијека, као једна од 9. средњевјековних хумских жупа – податак из „Љетописа попа дукљанина“ (због аутентичности овог извора, овај податак треба узети са резервом).

 

Према подацима из 19. вијека које је оставио Христифор Михајловић, игуман православног манастира св. Ваведења у Завали, од времена аустро – угарске окупације, имену Попово придодат је дио „поље“ и отада се налази у употреби, како код окупационих власти тако и код народа. Према народном предању, Попово се некада звало и Крива лука. Према том предању назив Попово настао је касније по неком попу-војводи. Пошто је Херцеговина пала под Османлије, Попово се држало још 7. година и борило против Турака, и то под вођством једног попа, који је становао на Вјетреници у Завали. Посљедњи пораз претрпјели су Поповци на Војској њиви и Ржаном долу, на путу идући од Љубиња у Попово. На овим мјестима имају гробља са два велика крста. У старим повељама које су давали српски владари дубровчанима, спомиње се назив Попово, те би ово дакле свједочило против тврдње о каснијем настанку назива Попово у вријеме турске окупације. Према томе, назив Попово старији је и од назива Крива лука.

Завала, мјесто у Поповом Пољу, у најранијим писаним документима, спомиње се као изузетно значајно мјесто. На тај закључак наводе нас подаци које налазимо у државним и црквеним архивима, а који говоре о самом мјесту Завала, црквама у Завали, о становништву Завале у прошлости. Данас се о овој теми са тзв. „хрватске“ стране доста пише, мада се иза тога „писања“ често провлачи дневна политика, стари интереси, духовно и територијално присвајање туђе духовне и културне баштине. Овдје ћемо говорити о подацима везаним за мјесто Завалу, као и људе који се у Завали спомињу. Уз све наведене податке, навешћемо и њихове изворе.

ЗАВАЛА – УПРАВНО СЈЕДИШТЕ ПОПОВОГ ПОЉА

Ниједно мјесто у Поповом пољу у прошлости не истиче се по историјским подацима, као Завала. Осим писаних података, и народно предање забиљежило је више догађаја који говоре о старини овог насеља. Често су се те приче, које је народ преносио са кољена на кољено, показале тачним приликом археолошких истраживања одређеног локалитета. Тако је о Завали, тачније о градњи православног манастира, сачувано предање да је првобитну цркву у Завали подигао цар Константин са мајком Јеленом. То је уједно, и најстарији податак о Завали. И по географском положају Завала се налази на најљепшој локацији у Попову Пољу, мјесту које је и у прошлости и данас, било стратешки положај. Преко Завале водио је пут према Приморју, пут који је у прошлости повезивао унутрашњост српске земље са српским приморјем. напоменимо да је једна од првих епископија Српске Православне Цркве била у оближњем Стону. Завалу је и природа обдарила са више истакнутих локалитета.

На првом мјесту је пећина Вјетреница, која је свакако била насељена у раној прошлости, док се и данас на њеном улазу могу видјети средњевјековни споменици, као и сцене из живота средњевјековног човјека уклесане у стијени на самом улазу. У Завали, на локалитетима око срушених цркава постоји још 45. таквих средњевјековних споменика, који са овим на уласку у пећину Вјетреницу, чине једну цјелину. Једну цјелину са селом и манастиром, чинио је и Поповски град, средњевјековно утврђење у брдима изнад Завале. Поповски град познат је у историјским изворима и као град Херцега Стефана Вукчића Косаче „Херцега од Светог Саве“. Према народном предању, које нам је у својим радовима пренио игуман манастира Завале, Христифор Михајловић, („Град у Клисури, 253 – 4), Херцег Стефан се склонио у град изнад Завале дошавши из Благаја, пред сином који је прешао на ислам. Према сачуваном предању, са собом је носио велико благо. (по неким наводима 1413. године). Из Поповског града прешао је у Дубровник, гдје су му Дубровчани дали уточиште. Сазнавши за благо, предање каже, да су га исти Дубровчани опљачкали и натјерали да оде из Дубровника. Повукао се у свој град Херцег Нови, гдје је и умро. Ово утврђење се још спомиње у повељи напуљско – арагонског краља Алфонса V датованој 19. 02. 1444. и назива се Похост ( castello con contato ). У тој повељи се потврђу и посједи Херцега Стефана Вукчића Косаче – Херцега од Светог Саве. Осим Поповског града, топоними Градац, Острог, Град, такође свједоче да су у и око Завале постојала утврђења још из најраније прошлости. Острог на руском, старословенском и српском језику значи утврђење, утврђено мјесто. (Брдо Острог изнад манастира Св. Ваведења у Завали – Острог, брдо изнад манастира Св. Василија Острошког у Црној Гори – Острог).

У Завали постоји и Кула Кадијевића, старе српске породице која је раније живјела у Завали, која је дала више националних првака и која се раселила у вријеме млетачко – турских ратова. Ову кулу су градили врло богати Кадијевићи, који су били православни хришћани. Кадијевићи су били веома знаменити српски род, који је живио у Завали. Крајем 17. вијека, спомиње се млетачки сердар у Попову Дамјен Кадијевић из Завале, а 1718. године, за вријеме друге млетачке окупације и у служби Млетака: Војвода Алекса Кадијевић и алвијер Лука Кадијевић. Михаило Симић од рода Кадијевића, поклонио је полијелеј манастиру Завали. ( В. Ћоровић, пом. рад 215. ), ( В. Вулетић – Вукасовић, пом. рад 91-92 ). Касније су ову кулу надозиђивали муслимани Матараџићи из Љубиња, тежаци су им доносили оклесани камен са Михоље цркве.

Испод пећине и манастира, у крају поља, постоје два извора, Лукавац и Бован. У непосредној близини Завале, има још „вода“ – извора и локава: Покривеник, Битомишље, Црњава, Бјелушица, Орлица, Пиштет. Завала је у Попову најбогатије мјесто са питком и здравом живом водом. Стални извор воде у прошлости био је основни разлог да би се на неком мјесту основало насеље, утврђење, манастир и сл.

Завали су одувијек припадала три засеока, која су чинила једну цјелину са Завалом. То су: Будим До, Марева Љут и Чешљари. И ова чињеница говори да је Завала централно, истакнуто мјесто. У близини Завале, у селу Чваљина, од памтивјека живи стара српска властеоска породица Чихорић (Друговић). Они се спомињу у више мјеста Попова, и увијек су били на вискоким положајима и носили високе титуле на српском двору. Један Чихорић био је у служби цара Душана Силног. (Стефан Урош IV Душан Немањић, 1308 – 1355)

Све то нам говори о континуитету живота људи у Завали од најраније прошлости до данас, као и о самом значају насеља Завале.

 

У „Сумарном попису санџака Босна 1468-1469 године“ (Ахмед Аличић), наводе се имена људи који су тада живјели у Завали. Навешћемо те податке:

„ Мјесто Завала, тимар Илијаса из Солуна, посадника тврђаве Почитељ, са ставке кнеза Херака. Дат је без испенџе. Мјесто Завала, тимар споменутог, припада Попову. (слиједе имена): Поп син Ивка, Добрило син Златара, Радоје син Храста, Петко син Добрашина, Брајко син Радише, Брајан син Радише, Иван син Брајка, Љубоје син Вукосала, Цветко син Живка, Радко његов син, Брајан син Радише, Вукмир син Милојка, Драгоје син Вукмира, Иваш син Радоја, Вукић син Радосала, Радивој син Радосала, Милорад син Брајана, Радован син Вукосала. Кућа у селу 15. Неожењених 2. Хаса винограда 1. Хаса њива 2. Просо, лукана 22. вриједност 33. Десетина од зоби, лукана 20. вриједност 180. Десетина од мошта, медри 50, вриједност 300. Десетина од бостана 22. Десетина од кошница 20. Десетина од боба 17. Порез на свиње 10. Нијабет 17. Укупан приход 896 акчи“. Сва набројана лична имена у Завали 1468-69 године, српског су поријекла.

Све ово нам говори да је Завала одувијек имала најбоље услове да буде и управно и духовно средиште Срба Поповог Поља. Осим природних погодности, ту је и црквено средиште Попова и околине, па се уз те двије чињенице, управно средиште Попова само намеће. У прошлости се спомиње „Поповска општина“ као и „жупан поповски“. Они су свакако морали имати и своје сједиште, које се по свему могло једино налазити у Завали. У наставку ћемо навести неколико података.

ЖУПАНИ И КНЕЖЕВИ ПОПОВА:

• жупан Твртко из Попова, спомиње се крајем 13. вијека (1284) Наводи се да је тада носио чешаљ, марамицу и појас који се изузетно цијенио у то доба. (Кораћ, Требиње до доласка Турске, I књига). Из тог времена сачувана је преписка српског краља Стефана Уроша II Милутина и Твртка, жупана Попова.

• жупан Милтјен Драживојевић, био је српски властелин из Хума, и припадао је лози породице Санковић. Отац Милтјена Драживојевића звао се Дражен Богопенец. Први пут се спомиње 1332 године, као најпоузданији војсковођа Стефана II Котроманића до 1335 године, када постаје присталица краља Душана. Често је нападао дубровачке караване. Посљедњи податак о њему датира из 1343 године. Милтјен (Милтен) Драживојевић био је отац Санка, Градоја и Радаче (монахиње Полихраније).

• жупан Ненац Чихорић, спомиње се на надгробном споменику – сандуку монахиње Полихраније у Величанима, у вријеме краља Твртка. Ненац Чихорић се спомиње у документима од 1336 до 1375 године. Чихорићи су били насљедни жупани Попова у вријеме владавине Санковића – Драживојевића у 14. вијеку. Осим Чваљине, овај властелински род живио је и у другим насељима Попова, нпр. у Величанима, који су послије Завале друго значајно мјесто Попова, и које својим називом упућује на високу властелу. У Величанима се налази богата некропола старих средњевјековних споменика под које су се сахрањивали властелини Чихорићи – Друговићи.

У Завали је сачувано и сјећање на 15. завалских кнежева, још из Средњег вијека.

• кнежеви Гргуревићи – Николићи, људи кнеза Гргуревића (Николића) из Завале спомињу се 1436 године „de villa de Sauala et Velichi Uast“ (Јиречек, 1892).

У Завали се 1362. године спомињу Божићко и Богдан Прибишић, и Прибина Гојковић. (DAD 1/43). У 15. вијеку у Завали се наводе Богдановићи. Сва наведена презимена, припадају православним Србима, како тада тако и данас. Прибишићи су и данас активна породица у поповском селу Драчево, Богдановића има на Бобанима док Гојковићи насељавају мјеста источно од Требиња.

Натпис са споменика монахиње Полихраније, село Величани:

“ В ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЈАТАГО ДУХА СЕ ЛЕЖИ РАБА БОЖИЈА ПОЛИХРАНИЈА ЗОВОМ МИРСКИМ ГОСПОЈА РАДАЧА ЖУПАНА НЕНЦА ЧИХОРИЋА КУЧНИЦА И НЕВЈЕСТА ЖУПАНА ВРАТКА И СЛУГЕ ДАБИЖИВА И ТЕПЧИЈЕ (ИНТЕНДАНТА) СТИПКА А КЋИ ЖУПАНА МИЛТЈЕНА ДРАЖИВОЈЕВИЋА А КАЗНЦУ (БЛАГАЈНИКУ) С(А)НКУ СЕСТРА А ПОСТАВИ С БИЉЕГ НЕ С(И)Н ДАБИЖИВ С БОЖИЈОМ ПОМОШТЈУ САМ СВАИМИ ЉУДМИ В ДНИ ГОСПОДИНА КРАЛА ТВРТКА“.

Натпис са споменика монахиње Полихраније садржава генеалогију породице Чихорић. Само на овом споменику наведен је велики број титула, које говоре о локалној српској властели, и о члановима њихових породица, који су били монаси православне цркве. Свих седам наведених личности у натпису на овом споменику, спомињу се у актима Дубровачког архива од 1332 до 1339 године (Јиречек, 1892, стр. 279-285). Према закључцима тројице научника који су проучавали овај натпис, сви се једногласно слажу да је писар био изузетан мајстор. По инвокацији, употреби неких ријечи (раба Божија, кућаница), као и по неким другим особинама, констатовано је да је његово писање – заправо стил писања црквених писарских канцеларија Рашке и Зете, са којима су породице Чихорић и Санковић имале политичке и духовне везе у вријеме владавине цара Душана и краља Твртка I, послије 1373 године. (Јиречек,1892, стр. 279-285; Вего, 1962, стр. 229-230; Бешлагић, 1966,стр. 83). О Радачи Чихорић, односно о монахињи Полихранији, рођеној Драживојевић, до сада нису пронађени архивски подаци. О њеном мужу Ненцу Чихорићу и његовој браћи: Вратку, Дабиживу и Степку, те о њеном сину Дабиживу, као и о члановима угледне властеоске породице Чихорић на подручју Хума и Требиња, те о њеном оцу Милтену и њеном брату – казнацу Санку, као и о угледној породици у којој се родила – Драживојевић, постоји више података у Дубровачком архиву. Њен син Дабижив, који јој „постави биљег“ био је жупан Дабижив Ненчић – Чихорић, који се спомиње у историјским изворима од 1383 до 1399 године. Те године јавља се посљедњи пут као свједок у повељи Радића Санковића. (Јиречек, 1892, стр 280-285). Стефану Урошу је све до своје смрти 1362. вјеран био енохијар Дабижив. Титулу енохијара различито су тумачили Стојан Новаковић и Константин Јиречек. Новаковић је сматрао да је у питању подрумар или пивничар, док је према Јиречеку у питању царски пехарник. Енохијар Дабижив спомиње се на натпису у манастиру Трескавцу код Прилепа, и за њега се каже да је енохијар све српске земље, грчке и поморске. Уколико је енохијар Дабижив иста личност као и Дабижив Чихорић, који се 1345. године помиње као слуга онда је овај властелин у доба Краљевине носио српску, а у доба Царства добио је визатнијску титулу.

Сачувано је и предање да је један Чихорић учествовао у боју на Косову, гдје је и погинуо, а од његова брата, који је остао код куће намножило се потомство. Прича се и то, да се један Чихорић оженио кћерком кнеза из Требиња. ( М.С. Филиповић, Љ. Мићевић – Попово у Херцеговини). Монахиња Полихранија сахрањена је на родовском гробљу, уз цркву, а не на посебном монашком гробљу. На исти начин сахрањена је и монахиња Марта у Ошанићима. За потврду мишљења да су неки монаси живјели у властитим кућама говори и дио текста „…а постави биљег њен син Дабижив…“, сличног садржаја су и натписи „рабе Божије Марије“ из Видоштака код Стоца као и „раба Божијег“ Георгија из Аранђелова.

Осим споменика монахиње Полихраније, у Величанима се налази још један занимљив средњевјековни споменик са натписом. Споменик се налази у близини цркве у Величанима и на њему је уклесан натпис „АСЕ ЛЕЖИ РАЦ ГАЛЧИЋ НА СВОЈОЈ НА ПЛЕМЕНИТОЈ“. У Величанима су се сахрањивали мјештани села Галичићи, удаљеног 2. км сјеверозападно од Величана.

У повељи од 02. 10. 1465. наводи се село Галчић у Попову. Оно је добило име по феудалцу Галчићу, који је покопан у Величанима. (Вего, 1962, стр. 226). Село Галчић није имало, а нема ни данас своју цркву, већ им је заједничка црква у Величанима. Некада су се и укопавали у Величанима. (Филиповић, 1959, стр.178). Истраживачи наводе неколико верзија личног имена Рац. Занимљиво је да нико од њих не доводи у везу ово лично име са општим именом Рац. Раци (Расцијани, Рашани, Rác, Rácok, Ratzen, Ratzians, Rasciani, Natio Rasciana – Срби). Назив Раци долази од имена једне од првих српских држава – Рашке. Земља на којој су живели Срби називана је Rascia или Racszag. На просторима гдје живи Српски народ, лично и опште име Рац (Рач), није ријетка појава.

Занимљиво је посматрати закључке наведених „стручњака“ који када говоре и пишу о наведеним људима, мјестима и споменицима (у овом случају области Попова), све могућности су отворене, само никако не постоји могућност да се ради о Србима, на својој земљи и старини, да се ради о старим српским гробљима и споменицима, о српском писму – ћирилици, као и о српским православним црквама и манастирима. А то је у суштини једина истина.

Натпис у камену, који је стајао уз десну обалу Требишњице, од Завале према Грмљанима: “ БОГ ГОСПОД ПОМОЗИ ДА ПРИДЕ“. Натпис је стајао на мјесту гдје се прелазило преко поплављеног поља „барком“, са једне обале на другу, као молитва да се људи не утопе и да живи дођу на другу страну поља.

Натпис Пољице Попово – крст код ријеке: „АСЕ ЛЕЖИ НИКОЛАУС (Д)РУГОВИЋ“ – натпис испод крста.

Натпис Величани – код цркве 15. вијек: „А СЕ ЛЕЖИ РАЦ ГАЛЧИЋ НА СВОЈОЈ НА ПЛЕМЕНИТОЈ“.

Натпис Драчево – код цркве 15. вијек: „А СИЈЕ ПОЧИВА КНЕЗ РАДИЧ СМЕРНИ РОБ БОЖИ КРИТОР ХРАМА СЕГО“.

Натпис на великом камену код извора Бован (Завала): „АЗАРИЕ“.

Сачувани су подаци да је калуђер Азарије, из манастира Завала, уредио воду Бован испод манастира 1593. године. Он је подигао и двије чатрње у Завали. ( Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, бр. 4576, 6447).

ЦРКВЕ У ЗАВАЛИ

Када се говори о црквама у Завали (односно црквама у Поповом Пољу), о њиховој старини и времену градње, као и смишљеном оспоравању од стране католичке пропаганде кроз вијекове везаном за вријеме градње православних цркава и манастира Попова, треба напоменути следеће чињенице. Насеље и манастир Завала налазе се на 12. километара од морске обале, у близини полуострва Пељешац и града Стона. Треба подсјетити да је у 14. и 15. вијеку становништво скоро цијелог Приморја било српске националности, православне вјере. У Стону на Пељешцу столовао је српски кнез Мирослав, брат Стефана Немање. Према једној теорији (Ђ. Одавић) и Мирославо јеванђеље писано је у Завали или Стону, и уз све наведено, ова могућност је итекако отворена, за нека нова истраживања мјеста настанка овог значајног историјског споменика. Скоро из истог времена је и сачувано Писмо Поповске општине Дубровачкој општини, тако да се ова претпоставка не може игнорисати. У Богородичином манастиру у оближњим Лужинама 1219. године Свети Сава је установио Хумску епископију, са 10. цркава. Сачувана је једна хрисовуља краља Стефана Уроша I цркви Св. Богородице у Стону. (1243 – 1253)

Манастир Завала и цркве Поповог Поља биле су тако у непосредној близини сједишта своје – Хумске епископије.

22.01.1333. године, цар Душан уступа Дубровчанима сједиште светосавске Хумске епископије, Стон, Рат (Пељешац), и цијело приобаље до Дубровника, уз услове који су требали да омогуће опстанак православног народа и њихових богомоља на том подручју. До 1400. године под власт Дубровника потпада и Сланско приморје. 1394. године новопридошли фрањевци извјештавају надлежног бискупа (претпостављеног):

„Фратри, Божијом помоћу, овај народ преобратише и покрстише и све до сад преобраћају оне што сваки дан долазе у тај крај из земаља шизматичких“.

Сачуван је и један стари докуменат, који се налази у фрањевачкој цркви у Стону на Пељешцу и који својим садржајем свједочи да је ова област била настањена православним Србима све до краја 14. вијека:

„Прије него што је ова земља дошла под руку господе дубровачке стојала је подложна шизматицима (православнима) и патаренима. Нити је ту спомена било о католичанској цркви, већ су ту калуђери и свјештеници расцијански (српски) живили“. Овако су забиљежили фрањевци 1344. године, недуго пошто су Дубровчани добили цијелу област Стонски рат од цара Душана Силног.

За разлику од српских владара који су даривали и католичке манастире, нови дубровачки „господари“ одмах су протјерали српско православно свештенство, и уз пристигле горе споменуте фрањевце одмах приступили насилном превјеравању и протјеривању православног становништва у Стону и Пељешцу, иако су се у потписаним даровницама обавезали да неће дирати и да ће поштовати вјеру локалног српског становништва. Таква „политика“ наставила се и кроз касније вијекове. Све наведено свједочи и потврђује присуство српског имена и православне вјере у Приморју од давнина. Из ових података се изводи закључак да су с обзиром на близину сједишта епископије у Стону, и цркве у Завали одувијек православне, што потврђују и њихови материјални остаци, а католичка пропаганда је потурала своје изворе – „писма Пропаганди у Риму“, да оспори српски духовни и национални идентитет у мјестима гдје им је био интерес (нпр. Завала).

„Долине херцеговачких ријека Требишњице и Неретве послужиле су у средњем вијеку као магистрални путеви распростирања хришћанства у дубину Хумске земље. Уз обале ових ријека, положени су угледни и стари манастири и цркве који припадају православљу, а које су српски владари обнављали и украшавали. Међутим, поред ових православних средишта, у области Херцеговине, посијани су бројни гробни споменици средњега вијека познати као „стећци“. Њихова очигледна концентрација лежи управо у источној Херцеговини, а такође, у овоме подручју леже неки од најстаријих споменика који носе ћириличне натписе“. ( др Горан Ж. Комар )

У мјесту Завала, у прошлости, постојало је више цркава. Осим православног манастира са црквом Св. Ваведења, постојале су још на локалитету Црквиште или Црквине црква свете Петке, по којој је и околица названа Петковица и црква Св. Петра. На 250. метара западно од ових цркава налазе се остаци порушене цркве Михоља, по којој се и само мјесто тако зове. Све наведене цркве у Завали припадају Српској православној цркви, што потврђује њихов начин градње, орјентација (апсида сваке цркве је на источној страни), као и народно предање. Потврда овој тврдњи су и двије пресуде турског суда (из 1867. године) и аустро-угарског суда (из 1914. године).

Околно католичко становништво, подстакнуто свештенством католичке цркве и користећи тежак положај српског народа у оба случаја и надајући се повољној пресуди у своју корист, покренуло је ове двије парнице, са намјером да присвоје цркву св. Петра у Завали. Представници судске власти обје, по Србе, окупаторске државе изашли су на терен, све прегледали, истражили, и донијели пресуду да црква Св. Петра припада Српској православној цркви, као и да се налази на земљишту које припада СПЦ. И данас, пошто се Завала нашла у Општини Равно, поново се од католичке стране покрећу иницијативе о отуђивању цркве Св. Петра, прилажући у тзв. „радовима“ своје „историјске изворе“ – писма ( у ствари извјештаје локалних мисионара Канцеларији за ширење вјере у Риму) – често доказане фалсификате у великом броју сличних случајева.

Положај Српске Православне цркве у вријеме турске окупације био је веома тежак. то су проузроковали непрестани ратови, хајдучки напади, турска прогањања српског народа свих облика. Све то је погађало Српску Православну Цркву и знатно умањивало њена добра. Осим Турака, велике притиске СПЦ је трпјела од стране католичке цркве, која је користила сваки по српску страну неповољан тренутак како би, не бирајући средства, проширила своје дјеловање на српске земље. Овдје ћемо навести неколико података:

1622. Римска курија оснива „Congregatio ad propagandam fidem“ Конгрегацију (канцеларију) за ширење вјере, са сједиштем у Риму. Курија тада покреће нови талас прозелитизма акцијама фрањеваца, језуита, бенедиктинаца и других професионалних пропагатора уније по православним руским, грчким и српским земљама. Конгрегација контролише рад локалних мисионара, којој они шаљу редовне извјештаје. Због честих неуспјеха католичке пропаганде на терену, ти извјештаји су великом већином неистинити, са лажним подацима, фалсификати који су требали код надређених створити слику о „епохалним успјесима“ Ватикана на канонским територијама Православља, и ти извјештаји се не могу прихватати као истинит историјски податак или документ.

Ни калуђери српско – православног манастира Завале нису били поштеђени притисака католичке цркве. Требињски бискуп Антоније Прими, дуго је радио на придобијању припадника српске цркве у Попову. Он је сва рјешења тражио кроз ширење утицаја католичке цркве, па чак и у њеном искључивом праву на исповиједање хришћанства. О свом „раду“ међу завалским калуђерима, он је писао Конгрегацији у Риму 1664. године. Тада је претпостављене обавијестио да је у селу Равном тешко придобити православне за католичку вјеру. Зато је својим вјерницима забранио да иду у православну цркву и да склапају бракове са „шизматицима“.

Ј. Шмирак – „Василије Јовановић“, Владимир Ћоровић „Херцеговачки манастири“

(ови наводи најбоље осликавају однос католичке цркве према православним Србима и СПЦ, и овакво стање је осим Попова било и у цијелој Далмацији и Приморју).

Манастир Завала налази се у истоименом селу у источном дијелу Попова поља, у подножју брда Острог, око 50 km западно о Требиња. Посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Специфичност архитектуре манастира Завала, условљена је његовим усамљеним положајем у кршевитом подручју Херцеговине, која га чини испосничким, монашким пребивалиштем. Црква је сјеверном страном увучена у пећину. Уз манастире Житомислић и Тврдош, спада у најзначајнија црквена, просвјетна и културна средишта живота православних Срба Херцеговине. Према народном предању постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се за првог хришћанског цара – Константина, који је након изградње велике цркве у Сланом стигао у Завалу, па видјевши да је становништво побожно, одлучио да и ту сагради храм. Цар је оставио Богородичину икону на брежуљку Петковица, са намјером да му задужбина буде ту подигнута. Другога дана пронађоше икону испред улаза у пећину, на мјесту данашње цркве. Чудесно премјештање иконе понови се и наредна два дана, те цар увидје да му сама икона показа мјесто подизања задужбине. Према предању цар Константин је заслужан и за подизање већине херцеговачких манастира, Тврдоша, Завале, Добрићева, Косијерева и за давање имена према карактеристикама мјеста. ( П. Чокорило, Ј. Памучина, Нићифор Дучић – Књижевни радови 1 – 1891, С. Скендерова, Љетописи, Сарајево, 1976. 84 – 85 ).

О постојању православне цркве у 13. вијеку свједочи сачувани црквени печат, на коме је угравирана 1271. година. Предање говори да је манастир обновио српски краљ Драгутин. Један од каснијих писаних трагова о манастиру је потврда о продаји винограда у Ораховом Долу манастирском игуману Серафијону, из 1514. године. У то вријеме у манастиру Завали, преписиване су важне црквене књиге. Током следећег вијека, манастирска библиотека значајно је обогаћена новим књигама из Сремских Карловаца и Београда, међу којим су била и бројна руска житија и јеванђеља. У манастиру су се налазиле и чудотворне мошти. По једној причи из мјеста Обаљ код Калиновика, у манастиру Завала чувала се рука српског чобанчета, кога су исјекли Турци. На Обљу је подигнута црква 1869. године. Десет година по завршетку градње цркве, мјештани су причали да су у мрклим ноћима почели да виђају необичну, тајанствену свјетлост у гробљу. Позвали су у помоћ кнеза, који је био поп, да отворе гроб који је ноћу свијетлио. И заиста, у њему су нашли нетрулежне руке српског чобанчета, кога су на правди Бога посјекли Турци. Једна рука чува се у цркви у Обљу, и на Спасовдан се обноси око цркве. Мјештани вјерују да је ова светиња кроз вијекове чувала Обаљ и Обљане од сваке несреће. Исто тако вјерују да рука чува мјесто од природних непогода. Тврде да их је спасила и 1942. када су усташе кренуле да побију Србе. То су били комшије муслимани, и њихов хоџа их је одвраћао да не иду, да Обаљ чува велика светиња. Они су ипак пошли, и дошавши близу села, (касније су неки од њих причали) дочекао их је велики вјетар, и да су се преплашени вратили. Међутим, никада се није тачно утврдило шта се десило са другом руком. Неки сматрају да је она била у манастиру Житомислићу, а други да се налази у манастиру Завали. ( Ова два манастира су у прошлости била вишеструко и блиско повезана ).

Архитектура цркве Ваведења Пресвете Богородице условљена је њеним положајем. Унутрашњост цркве је украшена 1619. године фрескама, које су рад хиландарског монаха Георгија Митрофановића, великог српског зографа. Чувени живописац Георгије Митрофановић боравио је у Завали почетком 17. вијека. Прије доласка у Завалу живописао је манастир Хиландар на Светој Гори. У Херцеговини је, осим манастира Завале, осликао још и манастир Добрићево који се налази између Требиња и Билеће.

У манастиру Завала у то вријеме замонашио се Стојан Јовановић, будући Свети Василије Острошки. Родио се у оближњем селу Мркоњићи, од оца Петра и мајке Ане Јовановић, 28. децембра 1610. године. Да би дијете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи манастир у том крају, звани Завала, који бјеше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем је игуман био Стојанов стриц Серафим. (О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вијест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613. г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613. г. уморили). У манастиру је тада било и учених монаха, и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним свјетским наукама. Читајући књиге и ријечи Светих Отаца, душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. У манастиру је Стојан у почетку био искушеник, обављао је редовна послушања и манастирске послове, али је пуно времена проводио у манастирској библиотеци читајући старе књиге. Брзо је схватао буквар, часослов, псалтир као и прве молитве. За вријеме Стојановог боравка, у манастиру Завала водио се врло активан духовни живот: монаси су вриједно радили, доста пажње посвећивало се манастирској библиотеци у којој су преписиване црквене књиге, манастирска црква украшавана је фрескама. Манастир Завала одржавао је тијесне везе са Светом гором. Иако сиромашан, манастир је имао веома богату културну и духовну дјелатност. Видјевши да Стојан гаји изразиту наклоност према монашком животу, његов стриц игуман Серафим шаље га у манастир Тврдош, који је тада био и сједиште Требињске епархије, гдје се налазила школа, богата библиотека, али и за то вријеме веома образовано монаштво. Свети Василије живио је и служио у тешко вријеме турских злочина и мучења српског православног народа са једне стране, док је са друге стране католичка црква са својим агресивним црквеним редовима, настојала да искористи тежак положај православних Срба у Херцеговини као и да их на превару преведе у католичку вјеру. У тим својим подлим активностима, често су се служили отвореним лажима, уцјенама, фалсификованим писмима – извјештајима надређенима у Риму, и сличним средствима. Свети Василије успио је да одоли свим нападима обје стране, као и да сачува српски идентитет народа Херцеговине и његову православну вјеру.

Током Другог свјетског рата, манастир Завала претрпио је велику штету, када су оближњи и други Хрвати – усташе уништиле и опљачкале његове вриједне збирке, библиотеке и све материјалне вриједности. То вриједно материјално наслијеђе никада није ни пронађено, ни враћено манастиру. У посљедњем рату (1991-1995) манастир је оштећен и напуштен, док је насеље Завала потпуно уништено. Све то је урадила Војска Републике Хрватске (ХВ) 1992. године током агресије на БиХ, односно општину Требиње. Послије рата манастир Завала је обновљен, а тада се обновио и монашки живот. У то вријеме почела је и обнова села Завала.

( подаци из житија Светог Василија Острошког, и прошлости манастира Завала ).

Треба се подсетити писма српског Патријарха Павла упућеног 1992. генералном секретару УН Бутрос Галију:

Неколико хиљада хрватских војних формација надиру на територије у Херцеговини где живи искључиво православно становништо и где никад, па ни данас, није било хрватског живља! Хрватски окупатори руше и пале пред собом сва српска насеља, градове и села, нарочито цркве и манастире. Досад су порушили и запалили Српску саборну цркву у Мостару и српске цркве у Чапљини, Метковићу, Глушцима, Опузену, Габели, Дувну, Рашчанима, Бјелом Пољу, Бјелетићима, Горњем Храсну, Равну, Опличићима, Клепцима, Пребиловцима, као и цркве уз Неретву у Челебићима, Коњицу и Брадини и неколико православних цркава на просторима Поповог Поља и Бобана. Хрвати уништавају и пале српске православне средњовековне манастире Житомислиће, Завалу и спаљују спомен-костурницу српских новомученика у Пребиловцима, где су биле смештене кости извађене из јама у које су Србе бацали 1941. године Хрвати – усташе и фашисти“.

ЗАВАЛА – МЈЕСТО ПОРИЈЕКЛА СВЕТОРОДНЕ ЛОЗЕ НЕМАЊИЋА

Више историчара забиљежило је народно предање, и навело друге изворе, који нам свједоче да српска владарска лоза Немањића потиче из Завале.

Јоаникије Памучина биљежи да се у Завали, код самог манастира налазе „весели двори“ „оног грчког попа“ по коме је и названо Попово, и од кога се родио Немања.

Владимир Ћоровић (БиХ, стр.91.) наводи причу, да је у Завали живио поп Стефан, од кога је настало име Попово, и који је прародитељ Немањин.

ИМЕ СТЕФАН – ТИТУЛАРНО ИМЕ СРПСКИХ ВЛАДАРА

Стефан је титуларно име које су носили сви српски краљеви и цареви лозе Немањића, како у Србији тако и на простору данашње БиХ.

(Сличан примјер постоји у Француској Луј 1…14, итд.)

Данас се посебно манипулише са именом Херцега Стефана Вукчића Косаче – војводе од Светог Саве. Његово титуларно име српског владара – Стефан, често се замијењује са личним именом – Стјепан, што је свакако нетачно и погрешно. Обичан народ испрва није могао носити ово име. Тек касније, од када је ово име почео да користи и обичан народ, среће се више верзија овог имена, а све зависно од извора, писца, државе (православне или католичке), те посебно од језика на ком се ово име наводи (српски, грчки, латински…) Стефан, Шћепан, Сћепан, Степан у западним крајевима и Стјепан и Стипан…

„Име Стефан, које носи 16. Немањића, сматра се првим хришћанским српским именом. Први га је добио најмлађи син кнеза Мутимира у 9. вијеку, по Светом Првомученику Стефану, који је тако постао заштитник српске државе. То је и једно од првих записаних хришћанских имена код Јужних Словена. Како ријеч „стефанос“ на грчком језику значи „вијенац“, и обично се употребљавала за означавање краљевског или царског вијенца, у Србији име Стефан од 12. вијека почињу да носе владари – „вјенцоносци“: жупани, кнежеви, краљеви, цареви – као своје владарско обиљежје, испред свог крштеног имена. Извјесну улогу у даљем озакоњењу тог титуларног имена српских владара морао је имати архиепископ Сава, који је синовца Радослава, а затим и другог синовца Владислава „вјенчао“ за краља, назвавши их именом Стефан, утврђујући тако титуларну символику тога имена у очевој породици“.

Из књиге: „ЧРТЕ И РЕЗЕ“ – Светислав Мандић.

Владимир Ћоровић (Из народне књижевности, стр. 240.) „Немања је био хајдук, и своје име добио је јер је муцао. Када је дошло до неке свађе са Грцима (Византијом), који су тада владали у Херцеговини, одметнуо се. Да би га некако одвратили од тога и умирили, Грци су му прво дали Зелене луке (поље око Требиња), а онда и Широке луке (поља око Гацка и Невесиња). Немања је све ово узео, ојачао добро и онда протјерао Грке и постао цар.

Стефан Првовјенчани (Живот Стефана Немање, стр. 31.) каже да су Немањин отац и стричеви имали земљу у Србији, Дукљи, Далмацији, и Травунији. Кад су у овим крајевима избили немири „велики метеж у овој страни српске земље и Диоклитије и Далмације и Травуније“ браћа протјераше Немањиног оца са земље и одузеше му је. Кад је прешао у Дукљу у Рибници му се родио син Немања.

У „Карловачком родослову“ Немања се наводи као: „Велики Жупан и самодржавни господин свих српских земаља… и Дукље и Далмације и Захумља и Травуније“, слично је и у Загребачком, Пајсијевом, Врхбрезничком и Пејатовићевом родослову. Овакву Немањину титулу дали су и љетописи: Руварчев, Дорпатски, Рачански, Вукомановићев, Сенички, Магарашевићев, Хиландарски, Сеченички, Ковиљски и Бранковићев. Стара српска титула „жупан“, задржала се код Срба до цара Душана.

Јефто Дедијер, „Херцеговина“ стр. 108. „Зетом, Хумом и Захумљем управљао је краљ Милутин прије ступања на пријесто“. Још прије краља Милутина, више племића из лозе Немањића управљало је Травунијом и Хумом, земљама које су увијек истицали као своју „дедовину“, а што потврђује ове податке о њиховом поријеклу. Један од њих био је и принц Растко, будући Свети Сава. У српском народу, који живи на ширем простору о коме је овдје било ријеч, остало је и данас пуно прича, као и назива локалитета који потврђују присуство Растка Немањића – Светог Саве, и вријеме његовог управљања овим дијелом српских земаља.

 

МИЛАН Ј. ПУТИЦА / ЕПАРХИЈА ЗХИП