• Директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Арно Гујон у разговору за Српско коло је детаљно описао положај српског народа у земљама региона.

Трифко Ћоровић / Српско коло

Сумирајући резултате од када је на челу ове институције истакао је да је најпоноснији на уписаних хиљаду нових ђака који похађају српске школе у дијаспори, кампању за заштиту српске имовине у Федерацији БиХ, као и на чињеницу да је захваљујући разумијевању предсједника Вучића рад Управе ефикаснији због повећаног буџета.

• Прошло је нешто више од двије године од како сте на челу Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Какво стање сте затекли и како би описали тај период?

– Прије двије и по године, Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону није била видљива у јавности, као мала јединица без директора, у оквиру Министарства спољних послова. Данас је ситуација другачија. Видљивији смо, и то не само у дијаспори и региону, гдје смо повећали број удружења с којима сарађујемо на пројектима за очување српског идентитета у расијању, већ и у самој Србији гдје људи препознају наш рад и важну улогу дијаспоре на културном, економском и политичком нивоу.

• Да ли бисте могли направити поређење у организовању и вођењу државне канцеларије и невладине организације?

– Пошто долазим из невладиног сектора, у почетку сам уложио поприличан напор да савладам процедуре и да се прилагодим. Донио сам неке своје специфичности у раду, али и научио много тога од професионалца с којима радим на дневном нивоу. Државна институција је велика машинерија која се спорије покреће, има своја правила, увезана је с другим институцијама. Оно што је добро је да оно што урадите, то постаје дио система и има далекосежније посљедице. Примјера ради, када се деси нека изненадна хуманитарна ситуација, могу одмах да оприједелим новац преко своје хуманитарне организације на горуће мјесто, сједнем у ауто и одем на лице мјеста. С друге стране, овдје у Управи да бих усмјерио донацију гдје је потребна, морам да распишем конкурс, што је дуга процедура с роковима, комисијама итд. Да бих путовао морам да добијем потпис од министара спољних послова, финансија и предсједнице Владе. Разумљиво је да то захтјева више времена и труда у процедуралном смислу. Ипак, оно што смо урадили као Управа, попут отварања школа у свијету или заштите имовине Срба из Федерације, ниједна невладина организација не би могла.

• Шта је до сада био Ваш највећи изазов у овом послу? На који завршен пројекат сте најпоноснији?

– Мислим да је то 1.000 нових ђака уписаних у српске школе у дијаспори. Имао сам прилику да обиђем школе које је основала Управа на почетку њиховог рада и годину дана касније. Одушевио сам се напретком дјеце, колико лагодније и самоувјереније говоре српски. Кад једно дијете у дијаспори зна српски, значи да један српски дом говори српски и да ће знања матерњег језика наставити да се преносе из генерације у генерацију.

Гујон са уленицима српске школе у Бечу (Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону)

• Како бисте прокоментарисали резултате пописа становништва и како су се они одразили на положај Срба у земљама региона?

– Резултати показују тренд опадања броја Срба у многим државама региона гдје је попис обављен. Због тога постоји бојазан да ће поједина права бити укинута или маргинализована као што је случај у Вуковару, гдје је због пада броја Срба испод 30 одсто укинута ћирилица. То може да се одрази и на образовање ако нема довољно ђака да се формира одјељење, осим ако држава или град не покаже добру вољу.

• Велику пажњу сте посветили животу Срба у ФБиХ. Узели сте учешће и у кампањи за очување српске земље у овом ентитету. Да ли сте задовољни резултатима?

– У Федерацији БиХ до 1991. године живјело је 541.000 Срба, а данас их је око 56.000 на том простору. Прије годину и по покренули смо кампању информисања Срба протјераних из Федерације о њиховим имовинским правима. Ова кампања нам је изузетно важна јер право на имовину има око 400.000 расељених и избјеглих Срба, који због усклађивања земљишних књига и катастра у Федерацији, могу да остану без свог насљедства. До сада се Kанцеларији за пружање информација и бесплатне правне помоћи јавило 9.000 породица, што значи да су сви они отпочели поступке за остваривање имовинских права. Покренути поступци се односе на површину од око 57.000 хектара. Помогли смо да се отвори канцеларија за правну помоћ у Београду и да се покрене својеврсна онлајн канцеларија, преко портала Српска земља.

• Ваша прва посјета, као државног функционера, била је Савезу Срба из Словеније. У нашем листу смо писали како се српска заједница у тој чланици ЕУ стално увећава, између осталога примјетно је да је сваке године све више студената из Србије који се тамо школују. Упркос томе Срби никако да дођу до статуса националне мањине. Имате ли Ви одговор на питање зашто је то тако?

– Знам колико је важно добијање статуса националне мањине за Србе у Словенији, то би омогућило боље финансирање из буџета Словеније, веће присуство у јавном информационом сервису на српском језику итд. Поред бројности, српски народ би и према критеријуму аутохтоности, јер живи на том простору од почетка 16. вијека у Белој Крајини, требало да добије статус националне мањине, који у Словенији већ имају Италијани и Мађари. Словенци у Србији, којих је вишеструко мање, имају статус националне мањине.

• Хрвати су тријумфално дочекали вијест да сад имају и формално покриће за затирање ћирилице у Вуковару. На подручју погођеном земљотресима на Банији није се пуно тога обновило. Да ли то што српска заједница формално партиципира у власти даје наду да наши сународници могу да опстану у Хрватској?

– Представници Срба у Хрватској учествују у власти и то је добро за наш народ јер може активно да учествује у друштвено-политичким дешавањима у тој држави. Међутим, увијек треба имати на уму да су Срби у XX вијеку у два наврата били убијани и протјеривани, што је довело до тога да према посљедњем попису има само 3 одсто Срба у Хрватској. Што се тиче очувања ћирилице ми с наше стране у Управи помажемо пројекте који су посвећени очувању писма и културе Срба. Добро је што је предсједник Вучић најавио отопљавање односа двију држава, а за стабилност цијелог региона, важна је и иницијатива Отворени Балкан.

• Боравећи у Црној Гори отворили сте изложбу посвећену лику и дјелу грофа Саве Владиславића Рагузинског. Да ли је реално да више икад наш народ изњедри дипломату таквог калибра? Како видите будућност српског народа Црне Горе?

– Након промјене на челу Црне Горе, вјерујем да ће ситуација за Србе бити боља. Тамо је поносан народ који успијева да очува свој идентитет а какви су кад је ситуација озбиљна, видјели смо прије двије године кроз литије, када је народ у великом броју бранио српске светиње у Црној Гори. Што се тиче дипломата високог калибра какав је био гроф Сава Владиславић, српски народ је паметан и вриједан гдје год да живи и увијек ће имати виђене и утицајне људе.

• Према задњем попису у Сјеверној Македонији данас живи мање од 25.000 становника који се изјашњавају као Срби. Који су њихови највећи проблеми?

– Проблем асимилиције код Срба у Сjеверној Македонији је можда већи него у другим земљама региона због блискости језика, вјере, менталитета, што води утапању српске заједнице. Ипак, она постоји, бори се и успјела је да добије национални празник и да тако постане видљивија. Има право на образовање на матерњем језику и статус националне мањине. Ми пратимо и помажемо рад Срба у Македонији, а захваљујући предсједнику Вучићу ове године нам је повећан буџет па ћемо већом финансијском подршком традиционалним манифестацијама и активностима Срба у Македонији помоћи њихов опстанак.

• Утисак је да потпуно различити проблеми оптерећују Србе у региону у односу на остатак дијаспоре. Да ли се слажете са ставом да би због обима и количине проблема било потребно формирати засебну канцеларију или министарство које би се бавило само Србима из региона?

– Највише изазова имамо у земљама региона будући да у дијаспори немамо статусних проблема. Положај Срба у земљама региона различит је од државе до државе. Није исто бити Србин у Љубљани и Гламочу. Сваку земљу пратимо посебно и имамо списак неријешених питања. Оно што је заједничко је да је српски народ аутохтон у свим земљама региона, да ту живи од давнина. Негдје се поштују српски језик и ћирилица, негдје не. Наша улога је да приликом сусрета са представницима земаља у окружењу покрећемо питања која су важна за српски народ, примјера ради, зашто Срби немају статус националне мањине или одређена права, за разлику од њихових сународника који то имају у Србији, иако су мање бројни, или зашто је ћирилица потиснута?

• Са позиције државног функционера како Вам изгледа међународна слика Србије са посебним освртом на Француску, земљу у којој сте рођени?

– Мислим да се слика у Француској мијења. На примјер, прије само 15 година било је немогуће добити објективан чланак о стању на КиМ док данас у томе успијевамо иако је ситуација далеко од идеалне.

Разговарао: Трифко Ћоровић
Извор: Српско коло 86.