• НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА:  Ануш Балајан, јерменска пјесникиња, преводилац и искрени пријатељ српског народа, која иначе живи и ради у Београду, написала је ауторски текст за Слободну Херцеговину. Она је тренутно у посјети родном Јеревану и љубазно се одазвала нашој молби да личним утисцима извјести српске читаоце о стању у Јерменији, а послије скорог ратног стању на Арцаху (Нагорном Карабаху). Замолили смо је да нам ријечима ослика како тренутно живи Јерменија, осјећа ли се напетост изазвана глобалном здравственом и локалном политичком кризом, раде ли школе и позоришта, има ли људи у црквама, мирише ли прољеће испод Арарата…

Привилегована сам: гледам Арарат са своје терасе. Прво што урадим када се пробудим, попут молитве, станем крај прозора и гледам улево. Ако је ведро јутро, онда је ту већи врх Арарата – Масис, а мали врх Сис је невидљив зато што је никла нека зграда, не могу да им опростим. Али се радујем када по мене долази рођак са намером да ме води код њих кући. Араратска долина, најлепше место, ту је Арарат дуж целог пута, и где год станеш, на оба врха величанствен и бео. Фанатично упијам сваки поглед. Неизбежно је на том путу дивити се родама. Оне плету своја гнезда на бандерама или на тополама, на оџацима. Роде одавно не одлазе у топле крајеве. Остају у Араратској долини. Иначе то су беле роде. Зими њихово перје губи своју белину од ложења ватри. Оне се хране на пољанама. Могу да замислим како лове жабе у водама Аракса. Роде су верне јерменској земљи.

Стижемо прво у Хор Вирап. У подножју људи у рукама држе беле голубове. Може се купити од њих пар голубова, однети горе до манастира и тамо их пустити да лете, док у себи чуваш заветну жељу: „Мир земљи!“.

Араратска долина је најпознатији крај по воћкама. Расту грожђе, брескве и крушке, трешње и вишње, а највише – кајсије. Још у совјетско време ту су били задружни воћњаци кајсија – „цирананоц“, од речи „циран“- кајсија. Сећања ме воде назад једно тридесет година, када још увек ништа није било приватизовано, када се живело свакако безбрижнијим животом, и по традицији, људи из града су у „цирананоцу“ правили првомајске пикнике. Када се вратим у реалност, све је и више него тужно… Преломила нам се кичма… Али пољопривредници немају времена за губљење, ради се увелико и у воћњацима, и у виноградима, и у њивама. Овде се ради и само се бори против изненађења које кад-кад природа спреми.

Нешто даље, из села окупираног Азерима је пуцано на ратаре, који су тракторима обрађивали своју земљу… исто као на Косову… Јерменин оре своју земљу, а злочинац ушавши у његову територију пуца, и срећом прави само материјалну штету. Овај пут. Свесни смо да косовски рукопис вађења органа прети киднапованим војницима и сваком неопрезно ходајућем по својим исконским земљама.

Да се вратим Јеревану. У току су разна дешавања: Дани франкофоне културе, изложбе француских и јерменских фотографа у Националном центру естетике „Хенрик Игитјан“, концерти француске музике у Националном академском театру опере и балета и у Националном центру камерне музике. Четврти филмски фестивал приказује франкофоне филмове у биоскопу „Москва“, а позоришна трупа Saté-Âtre гостоваће у Јерменији приказујући мјузикл по јерменског епу „Сасна црер“. Не могу да стигнем свуда.

7. априла сам била на приредби организованој на Дан мајчинства и лепоте у Националној библиотеци. Иначе, овај празник је проглашен 1995. године, на основу постојећег празника Јерменске апостолске цркве, Благовести Богородице. Тог дана, такође, у свим црквама се одржава Света Литургија којом се благосиљају жене које чекају радости мајчинства.

За време приредбе у посебним приказима су представљене Јерменке списатељице у дијаспори и Јерменији – Зоја Пирсад (Иран), Алис Киракосјан (Аргентина), Метаксе и Елда Грин (Јерменија), Мари Пејлерјан (Цариград), Хехине Мелик-Хајказјан (Француска), Сона Ван (Америка) и друге. Приредба је била величанствена.

Још једна приредба је била организована у Градској библиотеци „Аветик Исахакјан“, посвећена читању. Када сам ушла у библиотеку она је врвела од људи јер је управо била завршена друга приредба. Тако да мноштво промоција обогаћује литерарни живот који се наставља својим током – и уметници једногласно говоре да само преко стваралачког рада могу да опстану и да не губе разум због огромних, непроцењивих губитака јерменског народа, а нема ко није изгубио бар неког блиског.

Док шетам градским улицама, где год зграде не ометају поглед, види се Мајка Јерменија са узвишене тачке Јеревана, у монументалном парку Победа. Она држи мач у руци и надгледа град.

Раде вртићи, основне и музичке школе, факултети, музеји, позоришта, библиотеке. Све за културни и свакодневни живот. Живот, чини се, тече нормалним током, али с времена на време народ излази на улице и тргове са разним захтевима, нажалост много их је. И ја сам ишла 9. априла на трг Слободе по позиву опозиције, затим смо сви ишли улицом Сајат Нова, кренули смо десно и улицом Абовјан и наставили пут кроз трг Републике и стигли до зграде Правосуђа. Испред нас, иза лидера скупа, ишао је ауто који је носио звучнике и два чуда која су у ритму бубњева, пушталa ватру. Ходамо поред полицајаца у сиво-плавим униформама који стоје уздуж средине улице. Ходам и осећам се као у народној шетњи за Грачаницу улицом Кнеза Милоша.

Цркве су отворене, улазимо, палимо свеће, седимо или стојимо, изолујемо се од спољашњег света и молимо се. Најближа ми је црква Светог Григорија Просветитеља. То је огромна црква коју су подигли поводом 1700. годишњице примања хришћанства 2001. године. Олтар је украшен предивном сликом Вардгеса Суренјанца – „Богородица са дететом“.

Храм истовремено може да прими 2.500 верника.

Четвртог априла Јерменска апостолска црква обележила Ускрс. Срећна сам што сам са својом родбином на такав празник. Али породични ручак није био тако весео као лани.

Օдржане су бројне литургије. Обичај је да се на Ускршњи понедељак обилазе мртви. Ове године их је безброј, што младих људи жртава рата, што људи подвргнутих пландемији. Најтужнији Ускрс. На Велики петак су сахранили једно легендарно војно лице чији је надимак Командос. Његов ковчег је био постављен у огромној згради Спортско-концертног комплекса. Народ је посетио и своју пошту одао хероју нашег времена.

Једно поподне кренули смо у издавачку кућу где сам добила разне књиге, шољицу кафе и ћаскање о разноврсним темама. Затим смо мој друг и ја кренули различитим улицама, поред зграде Националне скупштине и Академије науке и сишли поново у центар града. Стајала сам на месту где је пре пола века била кућа у којој сам рођена, мала, са заједничким двориштем, јереванска кућа.

Добротворци браћа Варданјани уредили су парк 2019. године, посвећен 2800 година од оснивања града Јеревана. Фантастичне фонтане увек веселе људе својим забавним водопрскањем. Бригу о овом парку, у сваком погледу, води породица Варданјан.

Чувене певајуће и плешуће фонтане раде на тргу Републике. Из уста златних риба прска вода, људи седе на каменим ивичњацима и на клупама. Има доста странаца. Одмарају, састали су се или чекају неког.

На секунд ме обузима лепота Трга републике, те величанствене зграде од розег туфа. Али, само на секунд… Реалност је пуна неизвесности и немира у души везано за отаџбину, за мој народ, за опстанак и будућност.

Испод Арарата стигло је пролеће,
Бели се воћњак кајсије на долини.
Песму о родној земљи рода клепеће,
Ветрови прете гнезду у отаџбини.

Испод Арарата стигло је пролеће,
Аракс се излива из својих обала
Тополо чувај се и нек живот креће,
Да иза Арарата црвени лала.

Anush Balayan