• Пензионисани припадник МУП-а Републике Српске, професор безбедности Анатолиј Миловановић, као учесник одбрамбено-отаџбинског рата на простору Босне и Херцеговине 1992-1995 био је сведок страдања српског народа, поготово на простору  у долини реке Криваје и планине Озрен.

Приватна архива саговорника

За „Српско коло“ говорио је о својим искуствима и поделио стручна запажања о бици за Возућу, тешким оружаним сукобима чији је део био као припадник Специјалне бригаде полиције РС и Гарде Пантери. Својим научним радовима доказује и не дозвољава да се забораве страдања возућких Срба у II Светском рату, када је њих око 400  погубљено у Јасеновцу, логору злогласне  НДХ.

• Гдjе вас је затекао рат 1992. године? На који начин сте учествовали у бици за Возућу. Какав је био однос снага и да ли је било реално да Војска Републике Српске одбрани положаје?

– Сам почетак оружаних сукоба сам дочекао у Возућој, одмах после напада на колону ЈНА која је излазила из Тузле, као припадник Друге Озренске бригаде. У даљем току рата, као припадник Специјалне бригаде полиције Републике Српске, након заузимања Свињашнице у лето 1994.год. од стране такозване Армије БиХ, учествовао сам у нашем контранападу из правца Карачића и Рјечана према њиховим јединицама које су биле у офанзиви. У садејству са Гардом Пантери и другим јединицам ВРС и МУП-а Републике  Српске били смо у вођству у односу на непријатеља, при томе смо заробили и један тенк. Управо су резултати наше успешне контраофанзиве доказ да се долина Криваје могла одбранити, наравно уз адекватну, пре свега, политичку подршку.

• На промоцији књиге „Битка за Возућу 1992-1995″ Ненада М. Цвјетковића, која је изашла крајем 2023.године, врло смjело сте рекли да је Возућа била жртвована. На кога сте конкретно мислили кад сте то рекли и да ли имате доказе за такву тврдњу?

– Јесте жртвована, прецизније речено издана, остављена на милост и немилост јединицама такозване Армије БиХ. Наиме, већ у мају 1994.год. је „нацртана“ карта са будућим границама нове заједничке државе, у спољним границама некадашње Авнојевске СР БиХ. Србима је по договору припало 49%, што је значило да ће се ВРС морати повући са око 25% територије којег је држала под својом контролом. Нико од тадашњих српских вођа није имао храбрости да изађе пред народ који је живео на простору који је требао предати муслиманима и саопшти му да остају под влашћу непријатеља. Те територије су тобоже изгубљене и доживели смо велике губитке у људству, у окружењу су остајале читаве војне јединице и цивили. Поред Возуће и јужних делова Озрена, овакву судбину су доживели и западни делови Крајине, нарочито после издаје РСК, која је целокупна предата Хрватској. Докази су бројни, они су у сфери ноторних чињеница, а оне се у праву и не доказују. Такође, постоје и изјаве муслиманских политичара и војних команданата о начину на који су заузимали српске положаје. Надамо се да ће се некад пробудити савест српских учесника у „преговорима“, да ће се са многих докумената скинути ознака поверљивости, па ће историчари имати довољно материјала да то објаве у релевантној литератури.

Ратна 1994.година

• Да ли се масакр српских цивила у Возући могао избјећи?

– Наравно да је могао! Снаге ВРС на простору Возуће су биле у „потковици“ како се то најчешће говорило војничким термином. Цивили су много пре требали бити евакуисани на територију где су наше снаге биле у повољнијем положају. Наше руководство, посебно политичко, имало је првенствено моралну и сваку другу обавезу, да евакуише цивилно становништо када је већ било јасно да долина Криваје и јужни делови Озрена неће бити у саставу будућег српског ентитета.

• Да ли је злочин над српским цивилима у Возући настао као последица злочина у Сребреници или је планиран раније?

– Не, не постоји посебна веза између почињених злочина. Рат је био грађански, национални и религијски. Мржња између зараћених страна била је вековна, великог интезитета и без догађаја у средњем Подрињу ратни злочини и злочини против човечности би погодили возућке Србе. Важно је нагласити да су злочине у Возућој чинили и припадници терористичког Одреда Ел Муџахид којима је убијање немуслимана, по њима неверника, један од основних мотива приликом приступања таквим формацијама.

• Аутор сте и научног рада „Страдање Срба Возуће – заборављени злочин“. Колико се могу повезати злочини над српским народом почињени у Другом свјетском рату и деведесетих година?

– У раду су наведена страдања српског становништва у селима на простору средњег тока реке Криваје у периоду од оснивања НДХ, првенствено у првој половини 1942. године, па до завршетка Другог светског рата у тадашњој Југославији. Посебно су наведене прикупљене чињенице о злочинима из прве половине 1942. године, јер су најмасовнији и представљају познате методе убијања злочиначке Независне Државе Хрватске. Наиме, ради се о масовним, систематским убиствима цивила и депортацији у логор Јасеновац и друге за које постоје сачувани докази. Страдaње возућких Срба је заборављени злочин. Зашто? Зато што је у новој комунистичкој Југославији посебан идеал представљало братство и јединство, а да би се то остварило, злочине над Србима је требало минимизирати, а злочинцима дати прилику да се искупе стављајући им петокраку на капу. Распадом комунистичке Југославије, поново су уследили напади на српска села у долини Криваје, из истих села, од потомака некадашњих припадника Муслиманске легије и Зеленог кадра, овај пут у униформама такозване Армије БиХ, појачане исламским фанатицима и терористима из целог света.

Приватна архива саговорника

• Тврдите да је са простора Возуће у Јасеновац депортовано 400 Срба. Да ли постоји списак са именима људи који су депортовани у Јасеновац?

– Захваљујући професору историје др Ранку Пејићу, који је као дете преживео страдање Срба у селу Лозна јануара 1942. године, имамо сачувана сведочења Срба Возућког краја. Он је један од ретких аутора који је преданим радом, увидом у постојећу архиву из тог периода, а нарочито прикупљањем података од сведока, успео написати књигу која је доказ и темељна основа за даље научно истраживање злочина над Србима у долини Криваје у периоду Другог светског рата. У делу под насловом „Срби на Озрену и Возући – живот и страдања“ наведана су имена Срба депортованих у логор Јасеновац као и друге логоре у НДХ. Поред страдалих у Јасеновцу наведена су и имена Срба убијених по селима и збеговима током усташких напада на Возућу. Дакле, само из Возуће депортовано је 400 Срба у Јасеновац, док је укупно, са околним селима, мучки убијено 1300 Срба. Такође, моја родбина је из возућког краја и сведок сам бројних изјава о страдању Срба из тог краја.

• Да ли је Возућа заузела заслужено место у српској култури сећања?

– Као што сам у поменутом научном раду навео, данас у долини Криваје нема Срба, осим незнатног броја старих који су дошли да проведу своје последње дане живота у родној груди. Некада земља Краља Драгутина Немањића је етнички очишћена, а успомену на постојање српског имена и вере православне одржава окупљање народа пред обновљеним манастиром и црквама за време верских празника. Срби су опстали у долини Криваје за време вишевековне Отоманске окупације, али то нису успели у 20. веку који је био погубан за њих. Непријатељ је био бројнији, организованији и деловао агресивном идеологијом у борби против српства и православља. Заједно су против возућких Срба дејствовали нацисти, њихове слуге из НДХ и комунисти. За страдање у оквиру НДХ, као „награду“ од комунистичких власти у ослобођеној Југославији, Возућа је 1958. године изгубила статус општине, а у томе су главну улогу одиграли бивши легионари који су постали партизани у периоду када им је било јасно да Немачка губи рат. Много пута поновљена крилатица, да народ који не научи ништа из своје историје, осуђен је да је понавља,  потврдила  се у случају возућких Срба. Злочини у долини Криваје су у мањој мери документовани и заборављени од стране безбедносних, правних и политичких субјеката одлучивања. Због тога, зло се поновило у претходном одбрамбено-отаџбинском рату, односно, Србима се поновила несрећна историја.

Весна Пешић/ Српско коло