• На овогодишњем Салону жилавке у Требињу међу излагачима посебну пажњу су ми привукла вина браће Аћимовић. Касније сам се уверио да су та браћа доиста и посебна прича, прича за бизнис Оскара.

Лазар Аћимовић, енергетска бомба развоја села Моско

Место Моско, на путу изнад Билећког језера и неких петнаестак минута удаљено од Требиња према Билећи, једва да се може голим оком уочити, а буквално је центар радости и весеља у источној Херцеговини. Осим уколико сте овца.

У ресторану на магистрали, наследнику некадашње кафане „Ловац“, коју је 1972. године покренуо деда Лазар, једе се најбоља јагњетина с ражња између Сарајева и Црног мора, а двадесет, па и тридесет јагањаца свакодневно ту стрепи за своју судбину. Не без разлога, јер Лазар Аћимовић, дипломирани енолог и унук деда Лазара, оснивача бизниса, води овде толико послова одједном да не стиже ни до недалеке морске обале да скочи, камоли да на „луди камен“ стане. Што је готово невероватно јер му је сала за венчања са 500 места малтене дневна соба!

Младост и квалитет привукли пажњу и на другом Салону жилавке: Брат Мишо задужен за маркетинг и хотел Аћимовић у Требињу

Једна до друге нижу се отворене и затворене терасе, ресторани, хотел-мотел са три звездице и више од 50 соба, па поменута хала за венчања где свој тријумф љубави морате годину дана унапред да резервишете. На спрату је луксузно уређена тераса, а шанк је у облику огромне бачве чисто да подсети како је винарија капацитета 140.000 литара, ту негде у дворишту. Недалеко, у родном селу Аћимовића Брову, познатом по бројним изворима воде налази се и фарма свиња где слободно трчка око 160 буткица спремних да се претворе у најфинији пршут. Али највеће изненађење налази се у подрумима овог комплекса – Херцеговачка кућа, ресторан састављен од четири-пет пространих камених одаја које вас враћају у Херцеговину из претходних векова, препуне старих боца, слика, етно уметнина и уређаја.

Херцеговачка кућа, гастрономско-хедонистичка етно башта

У овом конгломерату угоститељства где бар стотину парова годишње изрекне судбоносно „да“ може истовремено да се смести око 800 особа које опслужује 60 запослених! И опет је то само део приче, јер Лазар Аћимовић уз производњу вина и врхунске лозоваче, из села Моска и околине окупља готово комплетан живаљ и сву локалну производњу поврћа, воћа, јаја, кора. Све је овде на менију природно, у понуди су локални специјалитети: чорба од коприве, цицвара, пријеснац, којих нема другде… А на рецепцији се могу купити вина, ракија, сир млади и суви који у тегли у маслиновом уљу стоји пола године и посебан је специјалитет који странци апсолутно обожавају. Мед стиже од два медара, из Љубиња стижу јастучићи пуњени лавандом, па су ту и сапуни…

Лазар Аћимовић је крив за око 100 свадби годишње и двадесет до тридесет јагањаца на ражњу дневно, другим речима: ко се овде није венчао, јагњетине најео и вина напио…

– Планирамо са рођаком отварање фарме крава – објашњава Лазар као да му обавеза није преко главе иако се нама у глави завртело већ од свега поменутог.

А где је млађи брат Мишо са којим је представљао вина на Салону жилавке, где је он у читавој причи о јагањцима, сватовима и вину?

– Он у Требињу води Хотел Аћимовић са 26 места и више је наклоњен тој врсти посла – вели Лазар без имало љубоморе што је брат на неки начин поштеђен овог врзиног кола због кога Лазар често има по мање од четири сата дневно на располагању за спавање.

Производња вина, лозе и љубав према брзој вожњи, све је лако кад си млад и свака мајца добро ти стоји

И на крају, да се дотакнемо и вина због којег је Лазар у помало неочекиваном outfitu за сликање јер је сав умазан кљуком. Заправо, затекли смо га у тренутку кад је стигло грожђе на прераду, у трци да сировина из скупо плаћене хладњаче што пре доспе у танкове. Јер Аћимовићи имају све, само једно немају – своје винограде. И зато грожђе добављају из Поповог поља, али и из Македоније.

Винарија је званично кренула са радом 2014. године, кад је технолог Аћимовић произвео своје прво бело вино Chardonnau, хиљаду литара као дипломски рад на Пољопривредном факултету за производњу вина и виноградарство у Бањалуци. А онда је две године касније постао шампион квалитета на Beowine Fair у Београду.

Лазарева страст према раду одушевила је и винског писца Жељка Гармаза

Данас Винарија Аћимовић производи преко 55.000 литара вина годишње од сорти шардоне, жилавка и вранац. Постоје те три етикете, али и још понешто што је Лазар правио и оставио да одлежава: каберне, мерло, розе неки, а биће и тамјанике ове године, каже. Све у свему седам сорти, од којих ће бела вина на тржиште до краја ове године, а црна тек за три лета. Вина се продају само у Требињу и неколико градова у БиХ, али више од половину производње попију гости и сватови овде на лицу места.

Оно што у овим винима прво очара јесте њихова свежина и то је очигледно резултат Лазаровог приступа винарењу:

– Карактеристика наших белих вина је да се не пресују већ је то чисти самоток. И нема оксидације јер сам смислио систем како да вино од грозда до чаше не дође у додир с кисеоником. Спремам се да нека додатно „уозбиљим“, али барик не волим. Ако буду ушла у дрво, биће то велике бачве, веће од 500 литара, јер искрено волим воћна вина, одушевљава ме тамјаника од Спасића, волим траминац, совињон, само није наше тло за совњон добро. Коначно, мораћу црвена у дрво да ставим док оно што ме сад посебно привлачи је идеја да ипак посадимо винограде.

У том циљу Лазар је вршио испитивања земљишта код Билећког језера и открио да је погодно тло за шардоне, па ће садња винограда бити пионирски подухват у овом крају, док ће црне сорте вероватно узгајати у Поповом пољу.

Уз све друго, планирано је додатно проширење и модернизација винарије мада га повећање капацитета не занима. Куповина дрвених судова, највероватније од српског храста пошто овде то нико не производи, је оно што следи, а за комплетан труд Лазар себе части брзим аутомобилима које обожава. И ако га питате, овај изузетно вредни момак и вероватно најпожељнији младожења овог дела Хецеговине тренутно има само још једну жељу да…

– Ако се потрефи једна добра година, дао Бог, волео бих вина да пошаљем на Decanter!

Ненад Басарић/Вино.рс