Када је у зиму 1875. године у херцеговачки устанички логор стигла висока жена у мушкој црногорској ношњи, са револвером о појасу и новцем којим су се могли куповати топови, балканска јавност повјеровала је да присуствује нечему готово библијском. Звала се Жана Меркус — холандска протестанткиња, кћерка генералног гувернера Холандске Источне Индије, жена која је оставила европске салоне да би живот провела међу рањеницима, устаницима и рушевинама Источне кризе.
Жана Меркус у вријеме Херцеговачког устанка. Извор: Wikimedia Commons, јавни домен.
Пише: С. Хумски
Српска штампа је од првог дана од ње створила легенду. Земунски Граничар у јануару 1876. године пише о „богатој госпи холандској“ која долази да помогне хришћанским устаницима у Херцеговини. Београдска Шумадија у марту исте године биљежи њен долазак у Србију као догађај од националног значаја. У Новом Саду и Београду пјесници и јавни радници називају је „српском Јованком Орлеанком“, док Ђура Јакшић пише свечану „Добродошлицу Јованки Меркусовој“. У листу Видовдан чак се покреће иницијатива да се њен портрет изложи у Народном музеју.
У тренутку када је српско друштво живјело у атмосфери романтичарског патриотизма и очекивања рата против Османског царства, Жана Меркус се појавила као идеална фигура европске хришћанске солидарности. Била је богата, образована, говорила више језика, путовала кроз Јерусалим и Медитеран, а најважније — била је странкиња која је, барем привидно, све ставила у службу српског и херцеговачког устанка.
Ипак, већ тада су се појавиле и прве сумње.
Одушевљење и неповјерење
Историјски извори недвосмислено потврђују да је Жана Меркус заиста помагала устанике новцем и медицинским материјалом. То потврђују српски листови, мемоарска грађа и више каснијих историографских студија, укључујући радове холандског историчара Ренеа Гремоа (René Grémaux), аутора најобимнијих истраживања о Жани Меркус.
Међутим, исто тако је неспорно да је њено присуство код дијела војних и дипломатских кругова изазивало немир.
Њемачки добровољац Албин Кучбах, који је боравио у штабу војводе Мића Љубибратића, у својим мемоарским записима помиње да су многи устанички прваци били затечени њеним честим путовањима према аустријској територији и лакоћом с којом је долазила до информација. Ти записи не доказују шпијунажу, али свједоче да је сумња постојала још током самог устанка.
Сумње су додатно појачане након њеног хапшења у марту 1876. године.
При покушају преласка границе код Херцег Новог, аустријске власти ухапсиле су и Жану Меркус и војводу Мића Љубибратића. Љубибратић је остао у заточеништву, док је Жана релативно брзо пуштена из интернације у Линцу. Историографија до данас није утврдила под којим околностима је дошло до њеног ослобађања. Нема сачуваног документа који би потврдио сарадњу са аустријским властима, али нема ни поузданог објашњења због чега је њен третман био осјетно блажи од третмана већине устаничких сарадника.
Управо та нејасноћа касније је постала један од темеља приче о „холандској шпијунки“.
Черњајев и прекид заштите
Генерал са два фронта: Михаил Григоријевич Черњајев, славни руски војсковођа, словенофил и командант српске војске у Српско-турском рату 1876. године. – Аутор: Josef Mukařovský – Světozor, year 1876, issue 29, digitized by Czech Academy of Sciences, Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=6999732
Најозбиљнији удар на Жанин углед догодио се током српско-турског рата 1876. године.
По доласку руског генерала Михаила Черњајева на чело српске војске, атмосфера у врху команде постала је осјетно подозривија према странцима који су се кретали око фронта и штабова. Руски официри су Балкан посматрали као простор судара великих сила, а свако неформално кретање између Србије, Аустроугарске и Османског царства изазивало је сумњу.
Више српских и руских извора потврђује да је Жана Меркус у љето 1876. године удаљена са фронта и да јој је ограничено кретање. У дипломатској и мемоарској грађи помињу се сумње у њене контакте са аустријским круговима, али историографија није пронашла документ који би недвосмислено доказао да је заиста радила за било коју страну службу.
Ни у сачуваним руским извјештајима, ни у српским војним документима до сада није пронађена директна наредба у којој се Жана Меркус формално означава као доказани агент. Оно што постоји јесу свједочанства о неповјерењу према њој.
Између мистицизма и политике
Жана Меркус је у многоме одударала од свијета у који је дошла. Била је дубоко религиозна, склона визијама и аскетском животу, али истовремено и жена која је путовала сама, носила оружје и кретала се у близини војних штабова. За конзервативно балканско друштво XIX вијека то је већ само по себи било довољно да изазове подозрење.
Њени савременици оставили су потпуно супротне описе.
Једни су у њој видјели светицу која је трошила лично богатство помажући хришћанске устанике. Други су је описивали као егоцентричну авантуристкињу опсједнуту сопственом мисијом. Управо таква супростављена гледишта пратиће њену репутацију до краја живота.
Савремена историографија углавном је опрезна. Озбиљни истраживачи данас не тврде да је Жана Меркус била шпијун у формалном смислу те ријечи. За такву тврдњу не постоје материјални докази — нема архивског трага који би је повезао са обавјештајним структурама Беча или неке друге силе.
Упркос романтичарским наративима, неспорна је чињеница да су несразмјерно широк приступ војно-политичким круговима, лако прелажење ратних граница, умреженост у европским средиштима и трајна сумња савременика заокружили њен класичан оперативни профил обавјештајца.
У свијету XIX вијека, гдје су дипломатија, новинарство, мисионарски рад и обавјештајне активности често били испреплетени, таква фигура природно је улазила у простор политичке сумње.
Зашто је Холандија поново открила Жану Меркус
Посебно је занимљиво што је Жана Меркус у XX и XXI вијеку постепено рехабилитована у холандској култури и историографији.
Истраживачи попут Ренеа Гремоа приказују је као изузетну жену која је превазишла ограничења свог времена — богату протестанткињу која се одрекла лагодног живота и отишла у ратне зоне Балкана и Блиског истока.
Такав приступ није без ширег друштвеног контекста.
Савремена Холандија већ деценијама преиспитује насљеђе своје колонијалне прошлости у Индонезији. У том процесу Жана Меркус постаје привлачна историјска фигура: кћерка колонијалног гувернера која се, барем симболички, удаљила од свијета империјалне моћи и богатства. Оно што се може уочити јесте да је у модерној холандској култури њена биографија постала погодна за савремене теме — женску еманципацију, хуманитарни активизам и критички однос према колонијалној прошлости.
Смрт без коначног одговора
Жана Меркус умрла је 1897. године у Утрехту, у сиромаштву и готово потпуном забораву. Жена коју су некада славили балкански листови и европски романтичари завршила је далеко од фронтова на којима је тражила смисао свог живота.
И данас остаје без коначног историјског суда.
Доступни извори не дозвољавају да буде проглашена ни доказаним агентом ни невином жртвом политичке параноје. Они, међутим, јасно показују нешто друго: да је Жана Меркус живјела у времену у којем су идеализам, религија, политика и обавјештајне игре били нераздвојиво испреплетени.
Зато њена прича и даље опстаје — не као ријешена историјска загонетка, већ као једно од оних ријетких балканских лица над којима историја никада није успјела да донесе коначну пресуду.
Извори и литература:
Граничар (Земун), издање од 16. јануара 1876. године.
Шумадија (Београд), издање од 26. марта 1876. године.
Vidovdan (Београд), извјештаји из марта и априла 1876. године.
Застава (Нови Сад), ускршње издање из априла 1876. године.
Allgemeine Zeitung (Аугсбург), извјештаји од 25. априла 1876. године.
Het Nieuws van den Dag (Амстердам), извјештај од 11. августа 1876. године.
Архив Србије (Београд) – Владина архива – Министарство војно (1876); Дипломатска нота бр. 638/Х (Белград, 26. март 1876).
Војни архив (Београд) – Ратни извјештаји 1875–1876, оперативни дневници Микше Милутиновића и депеше генерала М. Черњајева.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
