„Зрело сунце метохијско“, три су прве ријечи стиха пјесника, данашњег академика Милосава Тешића (1947), из пјесме „Пећка патријаршија: Дуд Светога Саве“, из књиге поезије Кључ од куће, којима сам насловио запис у претпрошлом броју Српског кола.

То „зрело сунце метохијско“ у Тешићевој пјесми наставља се универзалном небеском сликом у истом стиху: „по васцелом греје крају“. А васцели крај је – вјерујем да је и пјесник тако мислио – Метохија. Област Аутономне Покрајине Косово и Метохија; у употреби је и скраћени назив: Космет, и сасвим скраћено: КиМ. (За Србе је та област одувијек била Косово и Метохија, док је за Албанце тај назив искључиво: Косово; за Метохију не желе ни да чују… О чему би се могло нашироко…)

И то пјесниково „зрело сунце метохијско“ вратило ме у слике мога првог сусрета с Метохијом, у јуну 1963. године. А касније, боравећи више пута на Косову и Метохији, ту мени драгу област доживљавао сам баш као такву: васцелу и зрелим сунцем осуначну.

Јер зрело сунце метохијско било ми је и сунце њених плодних и родних равница (колико је само црногорског народа хранила својом пшеницом!), винограда и воћњака, питомијих и питомих брда и пропланака, шумских и голих камених планина, извора, потока, рјечица и ријека, градова и села. Било ми је и сунце њених манастира и многих храмова Српске православне цркве и васцелог српског народа као њиховог историјског, духовног и културног блага и богатства. Било ми је и сунце метоха, те старе грчке ријечи за манастирско имање, по којој је Метохија и добила своје свето име.

А ми, на матурском путовању, у јуну 1963. године, из прошла два записа исти они ђаци четвртог а разреда Учитељске школе у Петрињи, под водством професора Милоша Петровића (1936–2013), спуштамо се од планинског превоја Чакора у Метохију. До манастира Пећке патријаршије и града Пећи. Затим нам је у плану обилазак манастира Високи Дечани, па града Призрена и призренских манастира: рушевине манастира Светих архангела поред Призренске Бистрице, недалеко од Призрена (у Метохији има неколико Бистрица: у прошла два записа поменута Пећка, па ова – Призренска, затим Дечанска, Кожњерска, Лоћанска…) и цркве Богородице Љевишке.

И до те, 1963, знао сам нешто (и чуо и читао) о суживоту Срба и Шиптара на косовско-метохијским и црногорским просторима. (У старим писменима и књигама Шиптаре се писало и као Арбанасе, Арнауте, а у новије – социјалистичко и вишестраначко вријеме пише их се као Албанце.)

Године 1961. увјерио сам се, испотиха, да на просторима јужне Србије, а тако је сасвим сигурно било и на Косову и Метохији, Срби не дишу баш пуним плућима.

Љета те године, са својим пријатељем Николом Шаренгаћом (1943–2018, рођен у Доњој Велешњи, на Банији), другаром из разреда – касније смо краће вријеме радили у Основној школи „VII банијска бригада“ у Меченчанима, који је с нама и на овом путовању – био сам на изградњи ауто-пута недалеко од Бујановца. И тада смо савјетовани, готово наредбодавно опомињани: да шљиве, лубенице… којима смо били окружени по поморавским њивама јужне Србије, да случајно… али ни случајно… Јер то је шиптарско воће, шиптарски бостан… Јер никад се не зна…

Да, осјећало се то и тада. Те, дакле, 1963. године. Јер приликом обиласка појединих мјеста и њихових знаменитости, најчешће нам се о неким проблемима говорило прилично опрезно, увијено, шкрто. А најчешће било шта од тога није се ни помињало.

АДАМ ПРИБИЋЕВИЋ – Free Online Magazine „Novosti“, Vol. 496, p. 24. http://www.snv.hr/pdf/496.pdf

Недавно је (март ове, 2024. године) портал Интермагазин објавио текст, у ствари неколико одломака из књиге Од господина до сељака Адама Прибићевића (1880–1957, из чувене породице банијских Прибићевића; књигу је објавило Српско културно друштво Просвјета Загреб, 1996), у коме, том тексту наиме, Прибићевић, даровити интелектуалац, полиглота, који је између два свјетска рата добровољно отишао на Косово и Метохију да покуша да живи као напредни пољопривредник, између осталог, пише:

Како су Арнаути огњем и мачем потребили српски народ из језгра српских земаља по Метохији, Дреници и Косову, где Арнаута није било ни за лек, требећи га све до 1912. године, познато нам је. У једном запису забележио је српски летописац још 1574. год. ове речи:

„Велики зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмуд Беговића у Пећи, у Скадар од Иванбеговића, потурчени Бушатлије, у Призрен Синанпашића Ротуловића, у Ђаково од Еласупашића; 2000 христијане около ови вароши исјекоше. Уви на! Боже, призри с небесе, избави стадо Твоје.“

Тако се то низало кроз векове и у целим крајевима угасила се српска свећа. Јесу ли Срби то вратили?

Бројне су књиге, публиковани научни радови у зборницима, часописима… о вјековним злодјелима и терору Албанаца над српским народом Косова и Метохије: и за вријеме Османског царства (кад су Срби, између осталог, и мачем, и ножем, и пушком и разним уцјенама присиљавани на прелазак у ислам и постајали муслимански Арбанаси, односно Арнаути, Шиптари, Албанци), и за вријеме Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и за вријеме обију Југославија, и за вријеме вишестраначја, кад је тај терор ескалирао до погрома и прогона више од 200.000 Срба и једног броја и других неалбанаца са својих косовско-метохијских простора. А многима у Другом свјетском рату избјеглим Србима испред окупаторских италијанских, па послије капитулације Италије њемачких хорди и цијелог тог рата испред шиптарских хорди, нове југословенске комунистичке власти нису дозволиле повратак на своја огњишта. У чему су, да се не лажемо, и поједини високи српски руководиоци имали веома значајног удјела.

А такву судбину доживјело је, на примјер, међу стотинама хиљада Срба, и дијете, касније признати српски пјесник Момир Војводић (1939–2014). Рођен у Поношевцу код Ђаковице, у Метохији, а на очевим рукама донесен је у Морачу, у Црној Гори. И никад се послије тог крволочног Другог свјетског рата његова породица није смјела вратити у своју родну Метохију. О чему свједоче и стихови из Момирове пјесме „Избјеглички сонет“:

Урлале су воде и бијели вуци
На троме буљуке избјеглица тужних
Уз руговске горе студ априлске кише
Читала је с лица стрављених и ружних:

Да се неће своме дому никад више
Вратити и кућне запалити ватре
Ни пошто пепео разбаштиништва мине
Ни онда кад вјетар стопе мржње затре; …

Да, осјећали смо ми, ђаци, барем неки, то, и те, 1963. године. Али смо и ћутали. А ћутало се и због братства и јединства и, прије свега, због „мира у кући“. Јер ми смо ђаци учитељске школе. И учили смо и знали шта се мора и може дјеци говорити… Јер и живимо и школујемо се у граду с тада већинским хрватским народом. Неки смо били на стану и храни и код њих (и плаћали, наравно). И сједили у истим школским клупама, посјећивали се, неки од нас стекли и пријатеље, па се и женили…

Манастир Високи дечани – фотографија преузета са сајта Епархије будимљанско никшићке www.eparhija.me

А ми, ти млади матурски путници, крећемо ка манастиру Високи Дечани…

Гдје ћу једног јутра, једне давне, осамдесете године, са српском пјесникињом, најзначајнијом са Косова и Метохије, Даринком Јеврић (1947–2007), о чијем би се храбром останку у Приштини, послије зликовачког НАТО бомбардовања Србије, 1999. године, и доласка КФОР-а и УНМИК-а у јужну српску покрајину, могао написати и роман… гдје ћу, дакле, сједити испред манастирског конака са Даринком и игуманом манастира Јустином Тасићем (1935–2005; створио је изузетне односе поштовања с Албанцима, од којих су неки у та времена и чували манастире, а у тридесетак албанских породица је и кумовао), пити божанску, боје злата, манастирску ракију и прву јутарњу кафу. Па данас, овог јутра, кад исписујем ове ретке, преписујем и Даринкине стихове из пјесме „Дечанска звона или светковина срца“:

руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет југовића и бол царице милице