• Деведесете године прошлог вијека довеле су српски народ пред велике изазове наметнуте грађанским ратом на простору бивше Југославије. Један од највећих било је збрињавање на стотине хиљада избјеглица које су своје уточиште нашли у Србији.

РАЗГОВАРАО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ

Судбина је тако нашег саговорника Добрицу Вуловића ратне 1992. довела на мјесто првог Комесара за избјеглице Републике Србије. У времену када је у Србију за кратко вријеме дошло готово милион избјеглица Вуловић је морао да научи посао који прије њега нико други није ни радио. Предводећи тим у коме је било само 12 запослених требало је без икаквог претходног искуства у најкраћем року пронаћи рјешење за хиљаде људи који су остали без крова над главом.У времену међународне изолације рјешавајући многобројне проблеме које само живот може да режира и слушајући страшне судбине својих сународника такав посао је тражио потпуну посвећеност и као посљедицу доносио велико енергетско исцрпљивање.

Вуловић је посао Комесара обављао двије године у периоду од 1992. до 1994. године, а своја сазнања, запажања, личне доживљаје представио је у капиталном тротомном дјелу Србија – земља избеглица на коме је радио скоро 15 година.
Вуловић, који је и редовни члан Удружења књижевника Србије, је у свом капиталном дјелу представио документаристичку грађу, али и бројна свједочанства самих избјеглица, као и искуства сарадника без којих, како сам истиче, никада не би успио да ријеши бројне проблеме на које је наилазио.

– Као први комесар, деведесетих година прошлог вијека, имао сам историјску одговорност да за генерације које долазе оставим макар сјећања и документа која су настала у том периоду. При томе, од почетка сам био свјестан да не могу обухватити све важне догађаје, ситуације и људе, и њихова добра дјела.

• С обзиром да није било никаквог претходног искуства, како бисте из ове перспективе описали рад Комесаријата?

– Не гајим илузије о идеалној организацији Комесаријата, али тврдим да је у то вријеме био најорганизованији, најефикаснији и најфлексибилнији државни орган, устројен по најбољим међународним стандардима и искуствима. Срећа је што су представници међународних организација у Србији већином били прави професионалци и познаваоци свога посла, што су били свјесни истине и контрадикторности у којој се нашла избјегличка Србија и Комесаријат који је бринуо о њима, што су боље од својих шефова сагледавали реалност на терену и што неки од њих нису пристајали да потписују унапријед скројене извјештаје својих централа. Нажалост, било је и оних других, људи којима је Србија била одскочна даска у каријери у хуманитарним организацијама и политици.

• Да ли сте били свјесни тежине улоге у којој сте се нашли?

– Прихватање функције првог комесара за избјеглице моји пријатељи су сматрали сулудом и непримјереном одлуком, међутим у том тренутку нисам ни имао избора. Тек послије десетак дана, када су ме кола хитне помоћи довезла у Ургентни центар, почео сам да схватам опасност посла којег сам се прихватио. Без икаквог претходног искуства, осим теоријских сазнања и активности у Црвеном крсту Београда и неколико хуманитарних фондација и лекција из међународног права, ништа о тим проблемима нисам знао. Нисам се чак ни сретао са избјеглицама и њиховим проблемима, а камоли рјешавао те проблеме. У хаотичном стању и у оскудици праве помоћи и информација започео сам рад на формирању и конституисању Комесаријата и свега што је за њега било везано и што се подразумијевало.

• Да ли се дневна политика мијешала и у хуманитарна питања?

– Политички пројект примјене двоструких стандарда управо по питању избјеглица у Србији најжешће је примјењиван у свим областима – у хуманитарној, социјалној, правној, медијској, у сатанизацији избјеглица и њихових проблема, у скривању пред међународном заједницом да у Србији уопште постоји избјеглички проблем. Статистичке колоне са бројем избjеглица у бившим југословенским републикама уредно су попуњене бројним стањем, старосном, полном структуром и другим статистички релевантним подацима, једино иза Србије није било ниједне бројке. Касније сам схватио зашто је то тако и која покрића се желе учинити или оправдати.

• Да ли сте успјели сазнати шта је заправо у питању?

– За свако логично питање добијали смо дипломатске одговоре налик Гордијевом чвору који је немогуће одријешити. У почетку је то био универзални одговор да, по међународним конвенцијама о избјеглицама, земља домаћин мора водити рачуна о прихвату и збрињавању, правној заштити и правној помоћи до момента док се њихов проблем не ријеши повратком у земљу поријекла или имиграцијом у неку другу земљу уколико им та земља пружа гостопримство, односно азил. Могућности су нам биле да кроз билатералне контакте обезбиједимо недостајућа средства, а истовремено су забрањивали контакте и кроз санкције кажњавали и оне који су жељели да помогну избјеглицама у Србији.

• Како сте онда долазили до средстава?

– Комисија за хуманитарна питања у бившој СФРЈ при Лондонској конференцији притиснута нашом ароганцијом одлучила је да се преко фондова УНХЦР-а издвоји само 30 одсто средстава потребних за покриће минимума потреба избјеглица у Србији. За остатак од 70 одсто, Србија је упућена да, кроз билатералну сарадњу, пронађе средства. Не заборавите да су санкције Савјета безбједности биле све ригорозније и ниједној држави није се дозвољавало да сарађује са Србијом на пословном, а поготово на хуманитарном плану. Италијанској влади су након прве испоруке хуманитарне помоћи изричитом одлуком забранили да шаље помоћ Србији. Онај ко је желио да пружи неку помоћ био је онемогућен ако није имао сагласност Савјета безбједности, а та сагласност је много коштала и ријетко стизала. Из тих и још много других разлога сматрам да су многе међународне организације на примјеру Србије пале на испиту.

• Каква је била атмосфера у Србији у том тренутку?

– Неколико дана након оружаног напада Словеније на голобраде младиће који су на караулама чували њихову граничну територију 1990. године, а потом застрашивања и уцјењивања грађана српске националности у Словенији и Хрватској, за само неколико мjесеци у Србију је дошло 177.000 избјеглих и прогнаних људи. Цијело друштво било је затечено бројем, динамиком и силином ратних страхота у којима су цивили покушавали да спас нађу у Србији или Црној Гори. Један број њих остао је са породицом заувијек на згаришту својих домова. Основни циљ избјеглица био је да се домогну Србије, посебно Београда, као сигурног одредишта за спас породице. У то вријеме, једине двије институције које су се одмах снашле да организовано пруже помоћ изгладњелим, исцрпљеним људима – међу којима је било рањеника и тешких болесника, стараца којима је ово било друго избјеглиштво у животу, дјеце, породиља – биле су Црвени крст Југославије и Матица Срба и исељеника Србије. Ту и тамо укључивала су се удружења грађана са тих територија, као и новоформирани Српски сабор. С једне стране, избјеглице су биле срећне што су нашле сигурно уточиште и спас за себе и ближње, забринути за породице које нису успјеле да се извуку из обруча словеначких и хрватских власти, а на другој страни, ослушкивали су сигнале за скори повратак у завичај – заблуда у коју је вjеровало више од двије трећине њих.

• Како је текао процес прихвата избјеглица?

– Многи процеси око збрињавања избјеглог српског цивилног становништва одвијали су се крајње спонтано, без икаквих процјена шта радити са толиким бројем људи. Тако су и грађани Србије, тражећи у колонама своју родбину и пријатеље прихватили и збринули стотине хиљада незнаних људи у својим кућама и викендицама, па чак и комплетне породице које нису имале родбину у Србији, дијелећи са њима све чиме су располагали. И мрежа штабова и повjереника настала је спонтано, као реакција на стање на терену. Штабове су чинили први људи локалних самоуправа. Нико није хтио, нити могао, да побјегне од новонасталих проблема, тако да су избјеглицама стављени на располагање сви постојећи ресурси. Истовремено, почела је такође спонтана или организована, помоћ становништву у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Организовани прихват и смjештај започиње отварањем спортских хала, школа, домова културе и импровизовање живота у њима.

• Временом су почели пристизати избјегли са простора БиХ?

– Са доласком избјеглица из Босне и Херцеговине, за смjештај се прилагођавају самачки хотели, одмаралишта, хотели за рањенике у близини већих медицинских установа, дjечја одмаралишта и социјалне установе.

• Колико су илузије о повратку у завичај отежале ситуацију?

– Како се рат ширио и добијао на жестини гасила се и илузија о повратку. Постало је већ тада јасно да држава мора донијети програм и законима или неким прописима рјешавати питања организованог прихвата, смjештаја, наставка школовања, здравствену и социјалну заштиту и других права. За све то било је потребно регулисање статусних питања и издавања избјегличких легитимација. Многи међу њима нису имали ниједан лични документ за идентификацију, што је стварало додатне проблеме. Уз то, требало је обезбиједити и остваривање других права која произилазе из Женевске конвенције о избјеглицама и других међународних докумената обезбиједити координацију владиног, невладиног и међународног сектора, као и основне услове за преживљавање.

• Како је настао Закон о избјеглицама?

– Одлука о изради текста Закона повјерена је Министарству за Србе изван Србије које је, као новоформирано министарство у Влади Србије, започело израду нацрта. Министарство је формирало тим састављен од професионалаца Министарства правде и секретаријата за законодавство, Матице Срба и исељеника Србије, Црвеног крста Југославије и Србије, представника Српске православне цркве и Удружења Срба поријеклом из Хрватске и БиХ. Управо тих дана именован сам за савјетника у Министарству за Србе изван Србије, па сам као најмлађи члан колектива, у својству записничара, присуствовао раду групе за израду Закона. Добио сам задатак да направим евиденцију објеката гдје су већ смјештене неке избјеглице и да сабирам суме са рачуна који су испостављани Министарству. Сљедећи задатак био је обављање послова на усаглашавању неусаглашених дијелова закона. Како су проблеми на терену постајали сложенији, тако је дискусија током писања Закона постајала све бурнија. Неки чланови Закона су отежано усаглашавани, па сам добио шансу да предложим рјешења која су, мислио сам, била прихватљива свим учесницима у изради нацрта. Тадашњи министар за Србе изван Србије Станко Цвијан, желио је да филигранском прецизношћу доведе нацрт Закона и Уредбу о збрињавању избјеглица до савршенства, поготову што је то био први пројект који је у улози Министра образлагао у Скупштини Србије. Имао сам утисак да са својом рационалном смишљеношћу жели да у Закон унесе и своја осјећања према избјеглицама. Тешко је подносио њихове проблеме, јер је и сам потицао из краја који је пламен рата почео да гута, а судбине рођака из времена Другог свјетског рата биле су забиљежене дубоко у свијести, као и искуства дједова и прадједова који су неким чудом успјели да преживе.

• Да ли Вас је учешће у писању закона предоредило и за улогу Комесара?

– Закон је по хитном поступку усвојила Скупштина, а уредбу Влада Републике Србије. Позвао ме је министар Станко Цвијан и саопштио ми да сам именован за комесара. Министар ми је рекао да су ми врата од његовог кабинета и дома увијек отворена, указујући ми заиста неограничено повјерење. Ту предност нисам користио нити злоупотребљавао.

• Колики је број избјеглица у Србији у вријеме усвајања Закона?

– У то вријеме узаврели су сукоби у БиХ, тако да се у моменту усвајања закона број избјеглица попео на 460.000. Статистика је сваког мјесеца допуњавала податке са нових пет до десет хиљада избјеглица, тако да је њихов број врло брзо премашио 800.000. Да није било српских породица које су примиле у своје домове више од деведесет одсто избјеглица, комплетних породица, ниједан државни орган, укључујући и Комесаријат, не би ништа могао учинити на њиховом прихвату и збрињавању. Mислим да би настала права хуманитарна катастрофа.

• Да ли је Комесаријат имао подршку Владе?

– Комесаријат се ослањао на помоћ Министарства за везе са Србима изван Србије, Министарства за рад и борачка питања, Министарство просвјете, МУП-а и Републичког завода за статистику. Комесаријат се релативно брзо у јавности афирмисао као озбиљна организација, са репутацијом која је итекако потребна када треба рјешавати најсложенија питања са којима се суочавао, као и кредибилан орган достојан да преговара са међународним агенцијама и организацијама. На нашу упорност и ауторитет успостављен је сасвим коректан однос са осталим државним органима, који су излазили у сусрет нашим захтјевима и молбама и прихватали рjешења која је Комесаријат слао Влади на усвајање. Нека питања – као што су наставак школовања, смjештај у вртиће, смjештај у социјалне установе, здравствена заштита, смjештај рањеника, збрињавање тешких болесника и смjештај дjеце без родитељског старања, смjештај ученика и студената у ученичке и студентске домове – рjешавана су по аутоматизму.

• Да ли сте имали адекватан простор за рад са великим бројем избjеглица?

– У скученом простору од три канцеларије нису се могли смjестити стално запослени, а камоли примати избjеглице и повjереници или радити стручни послови, едукације, анализе извjештаја и слично. Опредијелили смо се да на силу уђемо у подрумски дио зграде, извучемо старе столове и столице и да их поставимо по ходницима. Тако се радило два, три мјесеца. Стицајем околности, у то вријеме, из зграде се исељавао Завод за развој и сектор Територијалне одбране. Срећна околност је била да је главни интендант Територијалне одбране био мој добри, стари друг Бранко Амиџић. На тај простор имали су претензије многа министарства и органи Владе Републике Србије. Добио сам подршку од секретара Владе Буда Јоковића који ми је рекао да нам ништа од онога што „освојимо” нико неће одузети. Тако смо из дана у дан долазили до просторија, „освојили” поред подрумског дијела зграде и приземље, као и дио другог спрата. На тај начин су створени услови за размјештај и подјелу посла међу запосленима и нову организацију унутар Комесаријата.

• Каква је била сарадња са Црвеним крстом?

– Локалне организације Црвеног крста и запослени у њима у већини случајева нису примали плате, располагали су скученим канцеларијским и магацинским простором за рад, а већини њих је био забрањен контакт и сарадња са владиним сектором. Ипак, и поред тога, налазили смо начина да успоставимо добре односе са већином, покрећући акцију прикупљања хуманитарне помоћи преко наших амбасада, клубова и појединаца коју смо усмјеравали општинским организацијама Црвеног крста. Извршно руководство Црвеног крста Србије је својим ригидним ставом спречавало сарадњу са Комесаријатом као владином организацијом због тзв. наредбе Међународног Црвеног крста и санкција Савjета безбjедности. Касније су и међународне организације све више прихватале наше заједничке програме, а у некима су и саме учествовале.

• Који период памтите као најтежи?

– Било је дана када је у Србију долазило и по десетак хиљада избјеглица. Завладао је прави хаос. Избјеглице су одлазиле у разна мјеста Србије према свом нахођењу, односно тамо гдје су имали рођаке и пријатеље, тако да су неке средине биле у безизлазној ситуацији, поготово што је број избјеглица које су пристизале превазилазио њихове могућности. Све што се тих дана дешавало условило је неиздржив притисак на поједине средине, док за један број општина није постојао интерес да се избјеглице привремено смјесте. Гранични прелази према БиХ били су потпуно отворени за слободан прелазак у Србију, тако да нико није могао контролисати улазак, а касније кретање избјеглица кроз Србију. Многе избјеглице имале су циљ да се домогну Београда. Велики број се задржавао у пограничним општинама – Шапцу, Лозници, Малом Зворнику, Бајиној Башти, Љубовији, Бачкој Паланци – које постају општине са већинским бројем избјеглица у односу на домицилно становништво. Колики је то био проблем говори податак да је само у једној ноћи у Љубовију избјегло 4.700 људи, док су Шабац и Лозница имали три пута више избјеглица него домицилног становништва.

• Колико су прихватни центри могли да стабилизују ситуацију?

– И поред формирања прихватних центара, један број избјеглица је самоиницијативно избјегавао евидентирање у тим центрима, и самостално налазио смјештај на територији Србије, а неки су илегално одлазили у иностранство. У то вријеме успјели смо да се изборимо за помоћ од 0,25 центи по избјеглици које је Високи Комесаријат за избјеглице Уједињених нација издвајао дневно по свакој особи смјештеној у колективном центру. Успјели смо да се изборимо да се из хуманитарних извора обезбиједи храна. Проблем гријања био је готово нерјешив, прије свега због забране увоза енергената од стране Савjета безбједности УН. Како смо умјели и знали, морали смо обезбиједити лож-уље. У почетку је Влада Србије, из малих резерви, уступила Комесаријату извјесне количине енергента, док УНХЦР, уз огромно залагање Садако Огате није успио да добије сагласност Савјета безбједности за увоз горива за потребе Канцеларије у Београду. То је реализовано по строго утврђеним процедурама, уз контролу посебних одреда посматрача Савјета безбједности.

• Упркос великој посвећености послу, 1994. године одлазите са мјеста Комесара.

– Донијета је политичка одлука да на моје мјесто буде постављена Братислава Буба Морина, иначе пријатељица Мире Марковић. Рад у Комесаријату у те двије године и под таквим околностима на мене је оставило великог трага и приличног утицаја и на здравље, па сам на неки начин, одласком са тог посла осјетио и одређену дозу олакшања.

Сарадници Комесаријата

Састав тима који сам окупио био је хетероген. Највеће ограничење представљала је одлука Владе да се прво морају запослити технолошки вишкови из министарстава и Секретаријата предсједника Републике. Управо тих дана, Влада је донијела уредбу о смањењу броја запослених у свим државним органима за двадесет процената. На те одлуке и уредбе Владе нисам се обазирао; више интуитивно процjењивао сам потребе Комесаријата и примао људе и, без обзира на та ограничења, налазио начина да то формализујем кроз одлуке Владе.
Био бих препотентан и непоштен да пишем појединачно о сарадницима, али тврдим да су засигурно радили више него све службе у државним органима Републике Србије, а професионалније и од агенције Уједињених нација, посебно УНХЦР-а и УНИЦЕФ-а. Већина њих пратила је темпо коју је ситуација наметала, док је мали број сарадника преузетих из општинских, градских и републичких бирократских служби теже подносио захтјеве и принципе рада. И међу њима је било изузетака, као у сваком систему, посебно кад су у питању радници преузети из секретаријата предсједника Србије. Нажалост, један број тих добрих људи, професионалаца, више није међу живима. На овај начин желим да изразим поштовање према њиховом дјелу, личности и преданом раду.

Људске судбине оставиле печат

Првог радног дана на улазним вратима чекала је једна старица која је избјегла из Загреба. Она се плашила да ће у Београд доћи зенге и убити њеног сина јединца. Нису вриједила увјеравања да је то немогућа мисија, и да бисмо ублажили њен страх ангажовали смо се да запослимо њеног сина, који је био врхунски музички педагог, у Музичкој школи Стеван Мокрањац и помогнемо јој да купи малу гарсоњеру у Булевару револуције. Али, без обзира на то, она је из дана у дан долазила са новим страховима које смо морали некакако амортизовати. Њена прича је сублимирала проблематику читавог избјегличког корпуса, а ми смо, слушајући је, и сами дубоко осјећали и проживљавали патње избјеглица. Заједно са старицом долазио је господин обучен у свечаном одијелу, с краватом, изгланцаних ципела. Он није ништа говорио, ништа тражио, само би попио кафу и уз неки необични гест напуштао Комесаријат.
Све се дешавало по истом сценарију, он је свако јутро чекао неког да откључа Комесаријат, откуцао своје замишљено вријеме и опет одлазио из Комесаријата у само њему познатом правцу. Једног јутра није се појавио, дошао је негдје око једанаест сати. Био је обучен у црнину – потпуно црно одијело, црна кошуља и кравата. Шокирали смо се, а он је напокон проговорио.
„Моја два сина су остала у Западној Славонији да чувају своје куће и имање. Прије два сата довезли су их мртве на хелиодром ВМА. Ја немам за кога да живим, а за себе не вриједи живјети. Мајку и оца, двије снахе и три унука убили су ми на кућном прагу. А сада и два сина”. Поново је занемио. Понудили смо му помоћ да достојанствено сахрани синове, али је он то одбио.
Под утисцима тих ситуација и стања у Комесаријату, и ја сам осјећао немир, вртоглавицу и бол у предjелу груди. Било ми је толико лоше да је морала интервенисати Хитна помоћ која ме одвезла у Ургентни центар.

Помоћ психотерапеута

Тешке приче су остављале посљедице на моје сараднике и њихово душевно стање. Случајно, не сјећам се ни ја којим поводом, сретнем се са психотерапеутом Зораном Миливојевићем. Питао ме је како се држе моји људи, а они су у депресији од тешких прича које су свакодневно слушали. Кроз разговор он мени предложи да обави разговор са мојим сарадницима, и ја пристанем. За једно поподне их је извукао из јада у којем су били.

Настојали смо да избјеглице не упућујемо у осјетљиве средине

Једна мађарска опозициона странка оптужила је Комесаријат и мене лично да одлуком о равномјерном распоређивању избјеглица на територији Србије намјеравамо да промијенимо националну структуру становништва у општинама гдје живе Мађари. Представници мађарске заједнице путовали су у Женеву, покушавајући да високом комесару за избјеглице Садако Огати представе одлуку на свој начин. Обратили су се и свим међународним организацијама. Посебан притисак био је усмјерен на тзв. комисије Европске заједнице и Савјета Европе. Та акција није наишла на прихватање представника међународне заједнице, посебно међународних организација које су дјеловале у Србији. Услиједила је веома перфидна активност преко средстава информисања, и у земљи и у иностранству, чак и фалсификовање одлуке коју је донијела Влада. Невладин сектор у Србији, изузимајући неколико организација попут Фонда за хуманитарно право и Фонда за отворено друштво, реаговало је углавном са неколико блажих изјава, док је тај проблем потпуно изостао у медијима на српском језику. Проблем је напрасно, у једном моменту, престао да се потенцира, посебно након отворене преписке. Комесаријат је избјегавао да упућује избјеглице у средине у којима би могли ескалирати проблеми на националној основи.

Трифко Ћоровић / Српско коло