• Рођени смо да бисмо осликавали божју снагу у нама, ријечи су великог Нелсона Менделе. Лазар Дрљача, силом прилика запостављени и готово заборављени умјетник свјетског ранга, својим животом и дјелом до последњег даха је немушто указивао управо на ту божанску силу коју је носио у себи. Ове године навршава се пола вијека од његове смрти. Била би срамота да та значајна годишњица прође незапажено

Зато ћу подијелити са вама дио легенди и истина о Лазару Дрљачи, које сам сваки пут када бих дошао на Борке о Петровдану, Крсној Слави села, могао да чујем од најстаријих мјештана, који су и послије рата одлучили да остану на својим огњиштима, без обзира што су, мутним играма моћника, једног јутра осванули на несрпској страни овог привременог политичког експеримента који је породио и ову нашу, назови, државу. На пропланку изнад остатака куће мога ђеда, опкољена високим оморикама између којих се пружа величанствен поглед на Борачко језеро и планину Прењ, као један тужни свједок наших страдања и заблуда, као споменик и опомена нама живима, сабласне и суморне, дрежде и зидине Шантића виле. Када од њих није остало готово ништа, сјетили су се да их, 2006. године, прогласе националним спомеником Босне и Херцеговине. Историја сâме виле имала би довољно грађе за један опсежан роман, са свим романтичарским и драмским елементима.

Наиме, вилу је 1902. године саградио барун Бенко, цивилни адлатус у Земаљској влади, аустроугарском чизмом окупиране, Босне и Херцеговине. Са читавом свитом високих официра и државних функционера, ту би одсиједао данима и ишао у лов на крупну дивљач, којом је овај крај изразито богат. Међутим, већ 1910. године, Бенко продаје своју вилу угледној трговачкој породици Шантић из Мостара. Сâм Алекса, по протјеривању из града на Неретви од стране аустроугарске власти због родољубивих пјесама и увјерења, настанио се у овој вили 1913. године. Неко вријеме, са њим је овдје боравио и његов пријатељ, још један велики српски књижевник, Светозар Ћоровић, гдје су наставили са списатељским радом. Недуго затим, по концу Првог свјетског рата, Алекса продаје вилу Хигијенском заводу Дома здравља у Мостару, који је, надоградњом још једног спрата, оспособљава за Дјечије опоравилиште, будући да је ово подручје веома погодно за лијечење плућних болести. Током Другог свјетског рата служила је као партизанска болница, док је непријатељска војска, први пут у њеној бурној историји, није запалила. По свршетку рата, Министарство шума БиХ обновило је вилу за своје потребе и претворило је у шумарско-ловачку кућу. Али без обзира на сва дешавања и околности које је истрпила, ово здање је народ, за сва времена, крстио у Шантића вилу.

Некадашњи изглед Шантића виле

Последњу деценију свог живота у њој је проживио и самопрозвани последњи босански богумил, један од најзначајнијих представника експресионизма XX вијека, академски сликар Лазар Дрљача. Његова животна сторија достојна је холивудске екранизације. Иако је потицао из сиромашне земљорадничке породице из околине Новог Града, по благослову оца Михајла, крајем IX вијека долази у Сарајево, гдје завршава Техничку школу. Октобра мјесеца 1906. године полаже пријемни испит на Бечкој Академији умјетности код чувеног професора Кристијана Гриепенкерла. Његова европска одисеја трајаће пуних шеснаест година. Половину тог времена провео је у Паризу гдје је, на Сорбони, и завршио своје академско образовање и имао властити атеље на Rue Descartes 11. Дружио се са Паблом Пикасом и другим најеминентнијим умјетницима тог времена. Излагао је широм Старог континента. На Интернационалној изложби слика у Риму, био је заступљен са чак четири рада. Међутим, почетком Великог рата, његов живот добија невјероватан обрт. Славу и раскош, који су обиљежили његове паришке године, замјењује неизвјесност заробљеништва у логорима за интернирце на Сардинији и јужној Италији. Раних двадесетих враћа се у родну Блатну, гдје наставља са својим стваралаштвом. На двоколици, чезама, које је својеручно направио, проксрстарио је огромним простором од Новог Града до Дурмитора, дивећи се љепоти пејзажа, нарочито оних у које се угнијездила Херцеговина. Баш из тог разлога, одлучује да остатак свог живота проведе у том крају. У прољеће 1931. године, долази на Борке, сеоце надомак Коњица, које се укотвило изнад Борачког језера, за чији настанак народ везује једно чудо Светог Саве, и стаситих планина, Прења и Борашнице.

Управо је природа била неисцрпни извор Дрљачине инспирације која се оваплоћивала кроз његове живописне пејзаже, и једино је њој и начину живота који му је она дириговала, до задњег даха, остао дослиједан. Слобода коју је носио у себи, и по гламурозним галеријама европских метропола и по нехуманим хангарима италијанских логора, тек овдје је дошла до потпуног изражаја. Живио је неспутано, аскетским животом. У Котараџама је направио малу дрвену колибу која је истовремено била његов дом и његов атеље. Спавао је поред огњишта, на земљаном поду којег би обложио листовима папрати. Имовине готово да није ни имао. Све што је посједовао био је један нож, кашика, лула и мала конзерва из које би јео, углавном кувани кромпир и јаја, које је добијао од појединих сељака, оних ријетких у које је имао повјерења. Све остало пружала му је планина. Ту би сакупљао природне материјале од којих је правио боје за своје слике, као и љековито биље. Пецао је пастрмку на Шиштици, рјечици која отиче из Борачког језера, а неко вријеме, док је још био у снази, радио је као шумски радник, „цапинер”, и надничарио као косац.

Борци, 1935, акварел, 209 x 270 мм

У народу је остао упамћен и по неколико несвакидашњих прича. Током Другог свјетског рата, од два платна, са којих је претходно састругао боје, сашио је себи одијело. Лазар је био себи слуга и краљ. Једини којег је признавао. Емисару ондашњег краља Александра Карађорђевића, када је овај био дошао у кратку посјету коњичкој вароши, на захтијев да сиђе у град и наслика краљев портрет, одговорио је да нема времена. Чиме је то Лазар био заузет, остаје нам само да нагађамо. Углавном, краљева жеља остала је неуслишена.

Као да се патња и она госпођица Биједа, како је називао своју судбину, нису довољно очешале од сиротог сликара, године 1946. његова убога колиба нестаје у подметнутом пожару који је заувијек однио са собом најплоднији период његовог стваралаштва. Све Лазареве слике, у трептају ока, прогутао је подмукли пламен неких духовних горштака. Све, осим једне. Неким чудом успио је да отргне од ватрене стихије портрет учитељице Марице, у коју је годинама био заљубљен, али чијег га загрљаја она никада није удостојила. Можда је баш због те неузвраћене љубави, онако „нагрдио” њено лице тако што јој је, необично много, издужио обрве на слици, чинећи њен лик помало гротескним.

Борчани, ипак, свог Лазу нису препустили окрутном случају који се био окомио на њега. Убрзо су му у Јажвама саградили нову колибу, али од огњене недаће која га је задесила, он се никада у потпуности није опоравио. Готово да је престао да слика, а здравље му се знатно погоршало. Стога се на инсистирање сељака, у љето 1960. године, пресељава у Шантића вилу. Наредну деценију животариће у њој, уз нешто већу бригу комшија који су му сада, ближи него икада, били од немјерљиве помоћи. Попут оног старогрчког филозофа, Диогена из Синопе, тако је и овај савремени киник, желио да своје тијело, након смрти, завјешта дивљим звјерима. Тражио је да га оставе у Прењу, да буде храна птицама. Та жеља му ипак није испуњена. Али она друга, која се односила на мјесто гдје ће бити сахрањен и „споменик” којим ће бити обиљежен његов гроб – јесте. И у самртном ропцу био је обазрив према својим Борчанима, па му је привремено одолио, тек толико да не поквари велико Петровданско славље, и преминуо само дан послије њега, 13. јула 1970. године. Сахрањен је уз Шантића вилу, одакле ће заувијек моћи да се диви вировитом Борачком језеру и стјеновитим висовима Прења, његове највеће љубави.

Како се још за живота изјашњавао као богумил, умјесто надгробног споменика сељани су му изнад вјечне куће поставили само један храстов пањ, који је запрепашћујуће дуго одолијевао раљама времена. Све док га, прије коју годину, није замијенио овећи камени стећак, како и доличи једном богумилу, на којем стоји: Нека се зна, да откада на мене поставише овај стећак, ни путници по земљи, ни звијезде по небу не могу да залутају. Мртав живима постах путоказ. Његов дух остао је да лебди изнад борачких гудура. Остало је сјећање на једног добродушног чудака који је, чини ми се, својевољно избјегао свјетску славу. Остала је легенда, урбани мит о нијемом проповједнику слободе. А од оног материјалног, остало је мало. Премало. Свега шездесет двије слике.

Шантићева вила данас (www.balkans.aljazeera.net)

Ипак, бурна историја Шантића виле ту се не завршава. Током последњег рата у њој се налазио штаб Војске Републике Српске. И ја сам своје прве кораке направио у њеној непосредној близини, у дворишту породичне куће мога ђеда. У ствари, ту сам провео остатак рата, онај који се бројао од крвавог заборског Видовдана, а бројало се дуго – пуне три године и који мјесец преко. Али, то је нека друга прича. Када је по потписивању Дејтонског мировног споразума читаво ово, вјековно српско, подручје припало Федерацији Босне и Херцеговине, иако током рата није пало у руке непријатеља нити један једини дан, и када смо онако колективно кренули пут Невесиња, са свежњима у рукама, на тракторским приколицама и камионским каросеријама, Војска је, Бог ће знати зашто, запалила свој штаб, Шантића вилу, чиме се и прича о њој, нажалост, може привести крају.

Заборани, јануар 2020.
Огњен Кандић