„Ми памтимо Далмацију,
Кордун, Лику и Банију,
Барању и Славонију!

Вратићемо добра наша,
Од злотвора и усташа!
Вратићемо српском роду
Стару славу и слободу!“

Српска Крајина је била новоустановљена српска држава, законита насљедница Војне Крајине, чија државотворна права и културно-духовно насљеђе је српски народ изнио из Социјалистичке републике Хрватске послије насилне разградње СФР Југославије.

Устав Српске Крајине је проглашен на славу Светог Николе, 19. децембра 1991. године у Книну, на заједничкој сједници Скупштина САО Крајина, Великe народне скупштине Западне Славоније и Скупштине САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем.
Највиши правни акт Српске Крајине састојао се од 8 глава и 124 тачке.
Према Уставу, Српска Крајина је била „национална држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе”. Главним градом је проглашен Книн, а за химну „Боже правде”. Уставом су одређени застава и грб.
Службени језик је био српски језик, а писмо ћирилица.

Памтећи и баштинећи званично утемељење Српске Крајине прије 28 година у Книну данас је у Батајници одржан „Дан Српске Крајине“ у организацији Динарског Четничког Покрета „Војвода Момчило Ђујић“.
Потомци оних који су до 1995. опстали на просторима Српске Крајине, највећим дијелом заслугама Војводе Ђујића и Динарске четничке дивизије, данас су се окупили да одају почаст најзападнијој српској држави, која је створена – као штит и мач – против чињења поновног геноцида над српским народом.

Истакнути гост сабора био је господин Антоније Ђурић, новинар, књижевник и публициста, један од најмлађих комунистичких осуђеника, који је у „Титовим казаматима“ провео 7 година.
Прочитани су његови текстови о витештву и заслугама Војводе Ђујића да се сачува народ Српске Крајине од усташког геноцида.
Антоније Ђурић је све присутне подсјетио на вјеру и чојство српских ратника, те светост Косова кога се као ни Српске Крајине српски народ никада не смије одрећи.

Поводом 800 година самосталности Српске Цркве, о духовном насљеђу Српске Крајине говорио је историчар др Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ у Београду.
Он је подсјетио да је баштина Српске Крајине кроз вијекове ношена и у званичној титули српског краља Твртка Првог, али и у заглављима српских патријараха под именом Западни или Доњи краји (крајеви).

Посебан гост сабора био је Гаврило Миле Принцип, праунук славног Гаврила Принципа, те пјесник и кустос родне-куће Гаврила Принципа.
Као члан Централне управе Динарског Четничког Покрета „Војвода Момчило Ђујић“, циљно је стигао из Обљаја код Грахова.
Принцип је извјестио присутне о тренутном положају српског народа у ткз.Кантону 10 Федерације БиХ, потврдивши да је данас најтеже бити Србин у Српској Крајини. У општој обесправљености и понижености српски народ из Грахова је ускраћен за радна мјеста која му заузимају Хрвати из Лијевна и Книна, док српска дјеца у школама уче по хрватским наставним програмима и на хрватском новоговору. Шуме Грахова, Гламоча и Дрвара се систематски искорјењују, а сировине се бесправно извозе. У средишту Грахова се уздиже „спомен-криж хрватским бранитељима“. Како је свима поручио излаз ка српском спасењу је у општем народном преумљењу и покајању, обожењу и слози пред лицем Господњим.

У име Динарског Четничког Покрета „Војвода Момчило Ђујић“, сабор је поздравио предсједник Стево Котараш, организатор и идејни творац „Дана Српске Крајине“.
Он је подсјетио на ратна искуства у одбрани Српске Крајине, а потом говорио о великим духовним залозима српског народа – Српској Цркви, Косовском завјету, Крсној слави и гуслама – који обећавају обнову и васкрсење.

У умјетничком дјелу програма наступили су Српски Православни Појци, гуслари Радован Талијан и Владо Руњо и пјесници поријеклом из Српске Крајине, Синиша Рудан и Ранка Срдић-Милић.
Програм су успјешно и пријатно водиле, Боба Росић и Милица Котараш.

Општи закључци српског сабрања „Дан Српске Крајине“ у Батајници сажимају се у завјетне мисли Војводе Ђујића који је заповједао најприје слогу, јединство и превазилажење свих спорења у нашој великој тежњи за ослобођењем.
Слога и уједињење су српска обавеза – без диобе на Далматинце, Херцеговце, Косовце и Црногорце, јер сви смо један и само један српски народ.
Српски народ сада мора бити трпељив и освјештен; послије страшног затирања, егзодуса и издаје Србин мора да памти и чека.

„А дочекаћемо, наше вријеме тек долази! Поново ће бити Србиново од Темишвара до Скадра, од Скадра до Задра!“, говорио је Војвода Ђујић.
Напредак, образовање, слога и стрпљење су Србинова задаћа!
А кад дође свети час ослобођење и уједињење Отачества и рода.
Морамо научити – сваког дана ићи, али Книну стићи!

ГОРАН ЛУЧИЋ