•  После опоравка и консолидовања српске војске на Крфу, за време Првог светског рата, и одлуке са Конференције у Паризу од марта 1916. године, по којој је Србија и формално призната као савезничка држава, српској влади жеља је била да се српска војска што пре укључи у борбе на Солунском фронту.

Тријумфални улазак победничке српске војске у Загреб 5. децембра 1918. године. Фото: Wikimedia Commons Политичка повијест Хрватске, Јосип Хорват, 1989

И савезницима је била иста жеља. Биле су им потребне додатне снаге које би ојачале притисак на Солунски фронт,  чиме би се ослабиле активности и снага немачке војске на Западном фронту.

То је био велики подстрек српској војсци како би што пре и што ближе били својој земљи. Како би се нашли на путу ослобођења своје напушене домовине и других крајева окупираног Балкана од стране Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Одлука из Париза побољшала је међународни углед Србије чиме је српска војска  сачувала своју унутрашњу аутономију. Поштујућу углед Србије Главна савезничка команда је пре сваке операције била дужна да упозна српску Врховну команду са планираним операцијама.

Када су борбе на пробоју Солунског фронта дале резултата, те уз неодољиву жељу да се крене ка отаџбини, војвода Живојин Мишић издао је заповест српској војсци 13. септембра 1918. године, која гласи:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, да од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима.

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге.

У смрт, само не стајте!

С непоколебљивом вером и надом, јунаци напред за отаџбину!„

За храбра срца српских војника војводина наредба била је светиња, ослобађајући део по део, утирали су пут ка слободи српског народа.

Француски маршал Франше д`Епере у свом извештају француској влади при пробијању солунског фронта, крајем септембра 1918. године пише:

„Операције се морају успорити, јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред„.

Српске и француске снаге ослободиле су целу Србију. Београд је ослобођен  1. новембра 1918. године.

Тих дана српска војска је наставила напредовање доносећи слободу уласком у Црну Гору, Босну и Херцеговине, Срем, Банат, Бачку, Славонију и Барању. Ослобоћени су многи далматински градови, Сплит и Ријека а 5. децембра 1918. године српска војска је тријумфално ушла и у Загреб, где су их дочекали транспаренти и поклици „Живела Слобода„ и „Живео краљ Александар„.

Тај велики успех, та велика и сјајна победа и слом Централних сила на свим фронтовима, одраз су жеље за правдом и слободом.

Зато се ових дана, после сто година, са пијететом сећамо свих оних који су својим животима допринели да српске земље и други делови Европе буду слободни, да свако буде свој господар у својој земљи.

Припремио Миливоје Мишо Рупић