Испред једне београдске пијаце населила се сиротиња и на тротоарима раскрилила „најлон пијацу“.
Нелегално се „накачили“ на легално. Па цијела Србија је „у том фазону“ – надзидаш спрат тамо гдје је кров, потплатиш инспектора гдје је закон, закинеш државу за своју гаражу, препродаш њега, уградиш себе, у народној магли нахваташ сунца за сина… Брате само јако! Ма пусти Цецу, мајку Србије, идемоооо!
И тако, дође час да простреш комад најлона на ледину и изнесеш све што је на продају, од пластичне чиније до Косова. Свега ту има од украдених телефона, хране из магацина за донације, бунди од астрагана, лажних парфема, кинеских патика са маскирним принтом и турских чарапа – „3 комада за 100 динџи“. Цигани и Срби, дјеца и старци, усахла изборана лица и младост пуна живота која се ноћу продаје испод мостова и око паркинга, пензионери и бескућници… Сви смо браћа по транзицији. Душе су наше на жртвенику демократије. Не дај Боже ни најгорим душманима српску демократију! „Гнушам се демократије као куге!“, викао је Ернст Јингер. Гнушам се Србије у демократији, понављам за њим.
На једном најлону књиге разних боја, наслова и тематике. Енциклопедије о Египту и мумијама, љубавни романи, зборници комунистичких хероја из Слуња и Кордуна…међу њима и „Приповетке“, Ива Андрића, издање Српске Књижевне Задруге, 1961. година. Уз њих „Приче о Лењину“, А. Кононова, издање Дечје Новине, 1980. Пријатна и скромна госпођа рече да је свака књига 50 динара. Питам је одакле је и чије књиге продаје. Каже, радим по кућама као чистачица, па оно што ми дају док чистим полице ја донесем овдје. Препродам и купим мало меса, скувам паприкаш и имам ручак за два дана. Одакле сте, питам је заинтересовано, очекујући да је избјеглица са Косова, из Босне, Крајине.
– Из Београда сам, имала сам некад лијеп посао, за вријеме Тита путовала сам у Египат, ево ове енциклопедије сам купила баш на тим путовањима. Данас не могу преживјети од пензије.
Узимам Андрићеве приче и приче о Лењину, а госпођа ме предухитри па вели узмите обје за 50 динара.
На стогодишњицу од убиства руског цара и Лењинове Црвене револуције, те Пробоја солунског фротна и смрти Гаврила Принципа са којим је Андрић стварао „Младу Босну“, чини ми се да све постаје јасно. Као да знам зашто се све ово догодило.
– И шта Ви мислите како ће српски народ из ове пропасти? – пита ме госпођа док одсутно зурим у књиге, прекидајући моје мисаоно катапултирање из Београда до Зимског дворца у Петрограду и назад на Кајмакчалан.
Гледам у књиге које плаћам 50 динара, па у сиротињу око себе, у Београд сив, ружан и понижен.
„Покајање нам је потребно, искрене и горке сузе покајања! Све ово сами смо заслужили. И то што сте данас на улици заслуга је Ваша, све док памтите најгорег тлачитеља као доброчинитеља, нема нам помоћи. Наше народно издајство огромно је и тешко отплативо. За 50 динара продани су Солунци и Косово одједном.“.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
