С лијева на десно: Миличко Трифуновић, Горан Киковић и Бранислав Оташевић

Већ традиционално се сваке године 7. августа  у 20 сати на Централном саборишту у Горњем Заостру одржава се „Вече гусала, поезије, историје и традиције“ у оквиру којег је ове године  промовисана књига Горана Киковића „Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење од 1914-1918 године“, а која је посвећена стогодишњици завршетка Првог свјетског рата. О књизи су говорили:Бранислав Оташевић, књижевник, рецезент књиге; Горан Киковић, историчар, аутор и Милинко Трифуновић, публициста, у име издавача књиге. На почетку је Миличко Трифуновић, публициста истакао следеће:

“Поштовани пријатељи вечерас промовишемо књигу која је скоро изашла из штампе а то је седма књига младог историчара  Горана Киковића под називом  „Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење од 1914. до 1918. године“.

Издавачи су: Српско историјско – културно друштво „Никола Васојевић“ Беране

Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца “Војвода Степа“ Нова Црња„Књижевна задруга Српског националног савјета“, Подгорица, „Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца“ Беране„Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању“ Андријевица. Рецензенти књиге су: Проф.др Александар Животић, историчар из београда , Бранислав Оташевић, књижевник из Мурине и Давид Лалић, публициста и пјесник из Андријевице.

Наше Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца“ Беране као што сте чули је суиздавач ове вриједне књиге о борби наших предака за слободу и уједињење од 1914. До 1918. године.

У овој књизи можете прочитати  о борбама наших предака имена посланика Подгоричке скупштине са подручја Берана, Андријевице, Бијелог поља, Рожаја, бихора и Плава и Гусиња, затим Изузетну изворну историографску вриједност имају спискови одликованих и погинулих Васојевића током Првог светског рата. Напорним истраживачким радом, Горан  Киковић је сачинио потпуне спискове Васојевића одликованих Златном и Сребрном медаљом Обилића за храброст и ту су биографије истакнутих војсковођа овог краја.

  Да вам ја неби препричавао књигу боље да је ви прочитате. Хвала што сте ме саслушали.

Потом је Бранислав Оташевић истакао следеће: “Прошлост Васојевића, једног од најмлађих, али и највећих српских племена у Црној Гори, и поред доста написаних радова и књига, није досад цјеловито истраживана и обрађивана у нашој историографији и историчкој публицистици. Значајније су о овоме племену писали и дали немјерљив допринос изучавању прошлости Васојевића академик проф. др Миомир Дашић, др Радослав Јагош Вешовић, Марко Цемовић, попови Лалевић и Протић, поп Томаш Катанић и други. Али заокружених историјских и јавних расправа није било у довољој мјери, све док академик Миомир Дашић није значајно и квалитетно у више својих књига, научних и публицистичких радова, и радова саопштених на научним скуповима и симпозијумима, обрадио прошлост Васојевића. Други радови и књиге углавном су географског и етногеографског карактера, а поједина питања су узгредно дотицана највише у склопу монографија, мањих историјских расправа и у синтетичким освртима појединих аутора на разне теме и циљане поводе.

Горан Киковић, већ афирмисани и познати историчар, активни друштвено-политички радник, сада на функцији потпредсједника СО Беране и истраживач историјских збивања не само у родним Васојевићима него и шире, написао је и припремио за штампу књигу “Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење од 1914. до 1918. године“ коју сам са задовољством прочитао и препоручујем за штампу, јер ће овај рукопис, у то сам сигуран, употпунити сазнања о борби Васојевића и других брђанских племена кроз вјекове за слободу српског народа.

Пишући лаким допадљивим стилом, користећи бројне досад објављене књиге и радове познатих и афирмисаних стваралаца, Киковић је вјешто и зналачки компоновао свој рад и оставио читаоцима значајно дјело о прошлости Васојевића. Полазећи од тога, млади амбициозни историчар Горан Киковић, прихватио се тешког, али одговорног посла и посветио стручну пажњу историјској грађи претежно наше, а дјелимично стране провенијенције и студиозније зашао у питања историје и борбе Всојевића у Првом свјетском рату и потом у борби за стварање јединствене државе. Својим радом Киковић успоставља континуитет сазнања и интерпретација догађаја и процеса у развоју и постојању овог племена. Свјестан чињенице да се историја не може писати без извора и провјерених докумената. Зато је настојао да до њих дође и зналачки их користи у обликовању свога рада који ће дати значајан допринос у проучавању прошлости и садашњости у развоју овога племена које је у својој прошлости дало велики допринос у развоју и постојању овог дијела Балкана и Европе како у историјском развоју, тако и развоју науке и културе, јер је велики број научних посленика у екс Југославији са простора Васојевића и Лимске долине.

Киковић је упознат са историјским догађајима, културно-историјским споменицима из различитих времена и историјских периода, историјским личностима какви су били посланици Велике народне скупштине Српског народа одржане у Подгорици новембра 1918. Као и о војсковођама и барјактарима и јунацима са многих бојишта и битака. Користећи ову домаћу грађу – књиге, публицистику, штампу, посебно фељтоне, Киковић у књизи доноси портрете и низ биографских података за један број историјских личности и историјске догађаје везано за њихов рад и дјеловање и епоху у којој су радили, ратовали и стварали.

Ова Киковићева књига је неспоран доказ да када се спретно споје неоспоран таленат за стручно-научно истраживање и рад са мноштвом потврђених чињеница и релевантних података поткријепљених историјским необоривим доказима успјех не може изостати. Тако у овом штиву, писаним изворним српским језиком и ћириличним писмом чији је творац и сâм Васојевић, вјешто компоновано и стилски дотјерано, сретамо низ података и историјских истина на основу којих стичемо праву слику о овом највећем српском племену у периоду Првог свјетског рата.

Документи и историјски записи до којих су дошли познати наши историчари, писци историјских публицистичких дјела, романсијери и други ствараоци и сâм Горан Киковић, утолико су драгоцјени што дубље залазе не само у политичке него и у социјалне, културне и вјерске узроке појединих акција и збивања на простору гдје живе Васојевићи. Они имају драж казивања очевидаца који налазе разумијевања за борбу потлачених маса на ширем балканском простору.

Нијесу зпрослављени ратници међу којима по храбрости, ненадмашени у јунаштву, генерал и војсковођа Радомир Вешовић, Новица Поповић из Велике, Јанко Спасојевић и други учесници Подгоричке Скупштине, комите Милосав Раичевић, Милоња – Бајо Крџић и Зарија Вуковић и многи други који својим дјелом урадише да Васово племе буде велико, разгранато и бројно, познато не само у Црној Гори и Србији, него много шире.

Пошто су се Васојевићи налазили и данас се налазе између Србије и Црне Горе, а граниче се и са албанским племенима, њихов географско-стратегијски положај био је и веома значајан и за остваривање руских планова на овом дијелу Балкана, па се зато њихова борба често и помиње. Киковић зна, али није био у могућности да истражи и изврши увид у архивама Москве и другим градовима Русије, те самим тим није откривено шта се све тамо налази и шта се све чува. Иначе Киковић је велики пријатељ Русије и њеног народа. У својој канцеларији (предсједника СО-е Беране) држи с поносом слику – умјетнички рад Владимира Владимировича Путина, уз напомену пјесника Давида Лалића да је то умјетнички рад сликара Илије Мркајића из Војводе Степе).

Због разноврсности грађе, прикупљене за писање ове књиге, њеног правилног и равномјерног третирања препоручујем издавачу да ову књигу објави јер се она појављује у вријеме када је уочљив недостатак научне “непокривености“ Васојевића, али и читаве Црне Горе у Првом свјетском рату. Овај рад Горана Киковића ће зато допринијети да се употпуни и јасније сагледа слика о Васојевићима у борби за ослобођење и уједињење Срба у јединствену јужнословенску државу. “-закључио је свој став о књизи Бранислав Оташевић, публициста и књижевник, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици

* * *

Током вечери учествовали су пјесници Мишо Кубуровић и Радоје Мишковић познати народни гуслари: Радојица Бугарин, Милоје Бугарин, Синиша Петрић и Никола Поповић . Вече је увеличала својим наступом и пјевачка група Удружења народног стваралаштва “Ђурђеви Ступови“ из Берана. Вече је водио Горан Киковић.

Наредног дана  8. Августа послије свете тајне крштења која је обављена у цркви Св. мати Параскеве у Горњем Заостру одржана је литургија а потом  парастос невино страдалим жртвама и припадницима Југословенске краљевске војске у Отаџбини у Другом свјетском рату. Потом је традиционално посјећен гроб војводе Милана Добрашиновића, који је један од покретача овога сабора у Горњем Заостру који је одржава ове године по шеснаести пут. А затим је на саборишту  усвојен  Проглас о помирењу међу потомцима сукобљених страна у Другом свјетском рату којега је прочитао историчар Горан Киковић, који гласи:

“И ове године као и предходних, овдје се у Заостру код Берана окупљамо се на Сабору помирења и заједништва и шаљемо поруке мира и љубави.

Ми, потомци невино страдалих припадника југословенске краљевске војске у отаџбини,сабрани овдје у Горњем Заостру у слободним српским планинама.

 Захтијевамо од Скупштине, Владе Црне Горе  и  осталих државних органа Црне Горе да прихвате нашу руку помирења и да Влада Душка Марковића дозволи подизање споменика комаданту вођи наших предака војводи Павлу Ђуришићу страдалом од усташа у Другом свјетском рату јер бих се тиме подигао споменик и свим нашим прецима који су невино погинулу у другом свјетском рату.

До данашњих дана се ствара лажна слика о многим догађајима Другог свјетског рата као о устанку јула 1941. године у Црној Гори. Устанак у Црној Гори букнуо је 13. јула 1941. године и није избио из “револуционарно-класних“ побуда, већ је то био општенародни бунт против намере Италије да Црну Гору одвоји од осталих дјелова Српскога нароода уз помоћ црногорских сепаратиста. Повод за устанак била је Петровданска скупштина на Цетињу. Током јула мјесеца ослобођен је велики дио Црне Горе. Устанком су руководили официри, угледни људи и народни прваци касније комаданти ЈВу О :Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић, Никола Кусовац и други . 

Сваке године подсјећамо јавност да нема европских интеграција без братског помирења међу нама, јер давно су наши преци рекли “ко неће брата за брата тај хоће туђина за господара“.

 Тражимо већ годинама а и ове године понављамо да се и стратишта у Црној Гори обиљеже на достојан начин, јер се то већ двије деценије чини у Словенији.

Црна Гора мора извршити ревизију неких историјских чињеница и аргумената везаних за братоубилачки рат и равноправно третирати и партизански и четнички покрет, јер су оба покрета били антифашистички, а то су учиниле и неке сусједне земље какав је случај у Србији.          .

Зато се са правом питамо зашто нико није одговарао за злочине почињене у тзв. “лијевим скретањима“ и у Словенији над заробљеницима 1945. године.

Зато, ми потомци невино страдалих  припадника Југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од Скупштине, Владе и државних органа Црне Горе да се придружи друштву развијених демократских земаља, те да жртвама злочина тоталитарног комунистичког режима у Црној Гори, које су још живе или њиховим породицама, изрази искрено жаљење, разумијевање и признање за њихове претрпљене патње и истовремено отвори процес одговорности и наредбодаваца и извршилаца наведених злочина.

И ове године се сјећамо  ослобођења Берана  од стране Италијанског окупатора чију је стратегију  ослобођења осмислио  војвода Павле Ђуришић, што му признају и комунистички руководиоци Ђоко Пајковић и Радивоје Вукићевић у својим књигама.

Данас се  сјећамо  стијељања комаданта Југословенске војске  у отаџбини ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића,  којега је Виши суд у Београду огласио невиним, а  тим чином су оглашени невини и сви припадници ЈВуО, па и комадант Лимских четничких одреда војвода и комадант Црне Горе ЈВуО војвода Павле Ђуришић, који је ослободио Беране 18. Јула 1941.а послије тога је одржана 21. Јулска скупштина у Беранама, прва те врсте у окупираној Југославији и Европи, а тај датум се слави као дан општине Беране.

Ми, потомци страдалих припадника југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од Владе – премијера  Душка Марковића, да сходно демократским стандардима који важе у свим земљама демократије, гдје је свима дозвољено право на гроб и споменик да омогући подизање споменика војводи Павлу Ђуришићу, жртви усташког терора и комаданту Тринаестојулског устанка у Беранском крају 1941. године, овдје у Горњем Заостру код Берана и у Беранама, јер је дан устанка 13. Јул државни празник . Изградњом споменика у Беранама отклонила би се неправда која је више одседамдесет година  нанесена овој неспорно значајној историјској личности, а свим припадницима  југословенске војске у отаџбини из Црне Горе подигао заслужен споменик након седамдесет година од њихове погибије.

 Зато је много важно да се ми потомци зараћених страна у Другом свјетском рату помиримо и једном за свагда дође до братске слоге .

Понављамо и ове године као и протеклих година да свијест о историјским збивањима, један је од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности између браће. Јер осуда почињених злочина треба да игра важну улогу у едукацији младих нараштаја, а јасан став према прошлости може представљати добру препоруку за будућа покољења.

Ријечи владике Рада нас опомињу на то : “Покољења дјела суде шта је чије дају свјема“.

Ми, потомци невино страдалих припадника југословенске војске у отаџбини, поносни смо на своје претке који су се борили за крст часни и слободу златну, за краља и отаџбину! И били антифашистички орјентисани! За братску слогу и братско помирење!“

Скуп су поздравили  својим бесједама војводе: Миодраг Божовић, Милета Павићевић, Владо Јанковић, Мирољуб Милентијевић из Звечана са Косова и Метохије.Поздрављен је и војвода Слободан Михајловић из дијаспоре. Током свечаности Рајку Ђурашковићу, предсједнику Црквеног одбора Ријеке Црнојевића уручен је златни орден Драже Михаиловића првог степена од стране високог војводског савјета који му је уручио војвода Миодраг Божовић из Бограда. Своје стихове војводи Павлу Ђуришићу прочитао је пјесник Петар Вешовић, док су током програма наступали гуслари Милоје Бугарин и Синиша Петрић, госте су током сабора забављали народни пјевачи из Берана и Бијелог Поља.

Срдачну добродошлицу гостима Сабора пожељели су домаћини Брано и Жарко Раднић. Скуп је поздравио бираним ријечима предсједник МЗ Горње Заостро Вучић Добрашиновић. Наредне године домаћин ће бити црквени одбор из Горњег Заостра заједно са пријатељима из Берана.

ИЗВОР: ГЛАС ХОЛМИЈЕ