Милица Марић је рођена у Требињу и одрасла у селу надомак града. Одмалена је била радознала и тврдоглава. Временом се испоставило да је тврдоглавост у ствари била само упорност у слијеђењу својих идеја и снова.

-Послије завршене средње школе у Требињу одлучила је уписати студије на Београдском Универзитету.

Изабрала је Београд јер јој је пружао више могућности да задовољи радозналост и сусретене са људима из различитих култура и земаља. Магистарске студије је наставила на Факултету техничких наука у Прагу.

• Послије Београда наставила си школовање у Ческој. Како си се одлучила баш тамо и зашто?

– Да, на посљедњој години основних студија схватила сам да ми је потребна промјена средине и знала сам да ћу магистарске студије наставити у другој, непознатој земљи, само нисам знала да ће то бити Чешка.

Захваљујући различитим студентским активностима Београдског Универзитета имала сам прилику да на једној размјени склопим познанство са дивним суденткињама из Чешке. Касније су ме позвале у посјету. То је био први пут да сам посјетила Чешку и Праг. Одушевила сам се градом и знала сам да ту морам пробати живот.

Од тога тренутка сам постала опсједнута свиме што има везе са Чешком (филмови, писци, производи, историјски догађаји, језик). Знајући за моју опсесију, пријатељица ми је споменула да постоји неки конкурс за студије у Чешкој Републици.

Одмах сам провјерила. Био је то годишњи конкурс, спонзорисан од стране чешке владе. Заиста ми је било суђено да одем у Чешку. Конкурс је требао бити затворен, али због техничких проблема су продужили трајање конкурса за два дана. Управо сам у посљедњих шест сати трајања конкурса испунила онлајн пријаву и послала мотивационо писмо. Послије је услиједио позив из амбасаде, пар тестова способности и коначно интервју у амбасади.

Била сам међу осам изабраних стипендиста.

• Како је изгледало студирање, смјештај, адаптација?

-Програм стипендирања нам је прије уписивања и настављања образовања нудио двосеместралне студије чешког језика у градићу близу Прага. То нам је свима дало могућност да упознамо различите младе људе који су такође учили нови језик и склопимо важна пријатељства. Могло би се рећи да ми је та година дала прилику да направим неку врсту породице у новој земљи. Били смо увијек од помоћи једни другима. Када смо касније у Прагу започели студије, били смо једина подршка и мотивација једни другима. Смјештај смо сами обезбјеђивали, приватно или у студентским домовима. Имали смо током читавог периода студирања стипендију на располагању.

Што се тиче квалитета студија, био је то другачији систем него на претходним студијама. Професори су били практичнији, више упућени на студенте и знање. Увијек су били доступни преко мејла или за вријеме консултација. Ако сте били радознали отварали су термине за додатне вјежбе.

Додатна разлика је што смо на техничком факултету имали библиотеку из снова. Јако богат књижни фонд, доступне све важне часописе из области електротехнике, информатике и архитектуре, просторе опремљене компјутерима, мјесто за учење али и вјежбање у групама. Писање истаживачких и семинарских радова је било уживање због изврсне доступности извора. Уз то, управа факултета се трудила, успостављали су сарадњу и дијељење знања са свим важнијим техничким факултетима у свијету.‎

• Послије студија, одлучила си да останеш тамо и да тражиш посао! Да ли је било тешко пронаћи прво запослење?

– Ситуацију на чешком тржишту рада би се најбоље могла описати реченицом: „Није запослен само онај који неће да ради.“

Све колеге су уз студије имале парт-тајм посао. Ја сам почела да тражим посао мало касније, док сам се навикла на језик.

Након прве три седмице тражења сам добила понуду да радим на једном симпатичном пројекту. Била сам узбуђена што је пројекат тек био на почетку и што сам могла да учествујем у свим фазама спровођења плана у дјело као и скупљању знања и стандардизацији посла. Уз тај посао сам завршила магистарске студије. Након извјесног периода је почело нестајати узбуђења на послу и опет ми се јавила жеља за промјеном. Пријавила сам се у Мајкрософт.

• Откуд у Мајкрософту и како је изгледао разговор за посао?

-Одлучила сам пријаву послати на Мајкрософт адресу због компанијске културе и вриједности које промовишу.

Било је више корака у процесу запошљавања, од телефонског разговора са људима задуженим за налажење талената, преко рјешавања цасе-студy случајева до коначног разговора са менаџером.

Иначе, на свим разговорима уживо ваш менаџер има поред себе још једног менаџера због објективности интервјуа.

Разговор је трајао око сат времена. Углавном су били заинтересовани за моје знање и способности, начин размишљања, приступ и реаговање на изазове. Посљедњи дио разговора је предвиђен за моја питања упућена њима. Јако цијене постављање конструктивних питања послодавцу, јер и то одсликава дио ваше личности и приступа.

• Како изгледа један твој рад, какви су услови, шта је у опису твог посла?

-Оно што јако цијеним код Мајкрософта је повјерење у запослене, отвореност, одсуство контроле и флексибилност рада. Дакле, можете да радите када хоћете и колико хоћете, само посао за тај дан мора бити урађен. На вама је да ли ћете ујутру уживати у доручку и кафи, па послије радити или обрнуто или нешто треће. Можете да радите и од куће, јер је за обављање посла обично довољан интернет и приступ базама података. Сам приступ компаније утиче на добру радну атмосферу. Колеге су јако пријатне и дружељубиве.

У опису посла је поред дневних активности ажурирања система, учешће на мањим пројектима за побољшање квалитета рада, састанци са тимовима, координисање активности, као и учешће на курсевима за стицање нових знања и способности. Дневне активности је више него могуће испунити за мање од осам радних сати. Остатак времена можете се посветити себи, разговору са колегама или развоју унутар фирме.

• Имаш ли слободног времена и како проводиш викенде? Какав је Праг?

-Наравно да имам слободно вријеме. Трудим се редовно вјежбати и правилно се хранити, тако да доста жељених активности обављам послије радног дана.

Викендима обично правим мање излете са дечком. У Чешкој је инфраструктура жељезница јако развијена. Брзо и једноставно можемо да допутујемо до било ког дијела Чешке. Имају предивне замкове, мање градове који нуде доста културних дешавања и туристичких услуга и у односу на Херцеговину другачије природне љепоте. Нпр. резерват „Чешки рај“ је специфичан по јединственом облику многобројних стијена на који су утицали природни услови. Ниста слично томе још нисам видјела. Империјални утицај Аустрије и Њемачке је у насљеђе оставио јако раскошне замкове, културу култивисања краљевских дворишта и уређене шуме које до данас са пажњом његују. Добра позиционираност земље такође омогућава и викенд путовања у околне земље.

Праг је, и поред свих посјећених градова, најмагичније мјесто које сам видјела и у коме имам привилегију живјети. Град кроз вјекове није био разаран. Напротив, прихватао је различите културе и народе који су му се одужили нејљепшим и најнеобичнијим архитектонским грађевинама које одсликавају раскош свих прошлих стилова и укуса.

Узимајући у обзир број галерија, атељеа, позоришта и слободних умјетника може се рећи да је Праг град-мецена.

• Шта би, за крај, поручила младим људима?

-Не само младим људима већ свима који желе да живе живот према својим вриједностима успјеха и среће бих поручила да себе више цијене.

Научити рећи НЕ, не бити у страху од невидљивог, вјеровати у своје идеје и дијелити их са људима. Сви људи су добри ако им прилазите у доброј намјери. За сваког човјека са идејом и страшћу сигурна сам да постоји барем један други човјек који жели да се та идеја спроведе и може подржати њено спровођење.

Такође, поручила бих да цијене успјех других људи, да у њима налазе инспирацију, потврду да је успјети могуће и да се не боје питати за савјет („Како си ти успио/успјела“?).

Дисциплина, посвећеност, те редовна физичка активност иду руку под руку са квалитетним животом.

И још нешто, заборавите на хронично жаљење, то је по мени наша најозбиљнија пошаст и треба јој окренути леђа.

Леутар.нет