Везир
Posted On 07. 09. 2017.
Comment: 0
У маглини мира мошуса и кедра,
Загледан у мисли на миндеру свом,
Док је езан јасан испод неба ведра,
Звао га да крене на молитву он.
Сједио је везир, низ образ му суза,
Пред очи му слети село, кућа мала,
У његовој руци хљеб и мало туза,
Жена у црнини с болом га је звала!
Ал` не може чути шта му она збори,
Како ли га зове, види само јад!
Име, име, име, само то га мори
И душу му плави за исконом глад.
Још се езан чуо, кад га таче нада,
Везир смекша срце, чврсте вјере плод,
И молитву срочи са својих серџада,
Од Господа милост за свој српски род.
Горан Лучић
* Рјечник турцизама (миндер – наслоњач од јастука; езан – муслимански вјерски позив на молитву; туз – со; серџада – ручно ткана простирка)
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Previous Story