• Свадба као обредни систем уређује реорганизацију најмањих социјалних заједница – породица.

Промјене се огледавају у два правца. Први је лишавање једне породице једног свог члана – невјесте и њен прелазак у другу, младожењину породицу. Други правац је усмјерен на формирање новог појединачног језгра, нове породице. Свијет свадбе одређен је обредним лицима и њиховим поступцима, обредним предметима, времену и простору. Кум је највише обредно лице у сватовима и његова улога је медијатора између старе и нове породице, повезујућа карика између покољења.
Обредни предмети свадбе су: хљеб, свадбени барјак са натакнутом јабуком, и други. Суштински дио у функционисању свадбе припада обредном времену и простору. Све напријед наведене обредне компоненте нису изоловане него функционишу као систем.

Фото: телеграф.рс

Склапање брака сматра се напретком у кући. Процедура садржи етапе: просидбе, вјеридбе, скупљање сватова и вјенчање. Свадба је врхунац женидбених обичаја. Одувијек је то био најсвечанији чин у животу сваког човјека – доживотно се памтио и препричавао.
У прошлости, упознавање младих обично се дешавало код цркава, на сеоским сијелима или на мобама. Закључивање брака је било на традиционалан начин. Дјевојке су се удавале рано, а често се нису ни питале за то. Родитељи и њихова ријеч је била од велике важности и утицаја. Они су давали последњу ријеч о томе да ли ће се двоје младих узети или не. Поред уобичајених удаја, односно женидби путем просидби, удавало се и женило и путем отмице (крађе) младе.
У просидбу (прошевину) младе са младожењом иде његов отац и остала најближа родбина – мушкарци из фамилије. Чин просидбе се обично одвија у шаљивом и духовитом тону. Неко од просаца би испричао да су они путници из далека, па су свратили и питају домаћина да мало одморе. Домаћин их гости, воде се свакидашњи разговори, док се не пређе на „озбиљну“ тему. Од дарова носила се боца (флаша) ракије, из које се пило када се дјевојка испроси и прстен као знак испрошености. Дјевојка се дарива новцем да купи нешто од опреме. Тада се врше детаљни договори за свадбу. На резултат договора највећи утицај је имала корота и имовно стање пријатеља. На „уговоре“ се долази увече, а вечеру спрема домаћин дјевојачке куће. Обичај је и да се прије поноћи морају пријатељи растати. Негдје се просидба и уговори обављају исте ноћи, а негдје посебно.
Када младу изводе из њене куће, дјевер(ови) пази(е) да се она не окрене према њој, да се не би вратила или пак, по нечијем мишљењу, да јој се не би пород уметнуо на њезин род.
Свадба се обично заказује ван термина поста. У прошлости је то било с јесени, јер у то вријеме има доста слободног времена, а и материјалних могућности за свадбу.
Звање сватова (свадбара) обавља се одлазећи у кућу свата (свадбара). Овом приликом се не носе дарови, осим када се зове кум носи се боца ракије. Иначе, колико се поштовало кумство, говори нам да су кума дочекивали сви укућани на ногама, клањали му се и љубили га у руку. Кум је био поштован и слушан више од икога.
Дан свадбе има своје процедуре и правила. Међу сватовима постоји одређена подјела дужности. Старјешина сватова одређује дужности сватова и њихов ред у колони. Поред кума, функције у сватовима су: стари сват, домаћин, барјактар, дјевер, дјеверуша,… Кум и стари сват имају велику пажњу код сватова. Стари сват је обично младожењин ујак. Домаћин сватова је најчешће отац или стриц младожењин, или пак неки други старији човјек из младожењиног рода. За дјевера се узима младожењин брат или блиски рођак, а за дјеверушу сестра младожењина.
Сватови се никада не враћају истим путем, што има значење да се млада не би вратила својој кући?!
Кићење сватова чине дјевојке, сестре или родице младожењине. Сватови се ките марамицом или цвијетом, неожењени и неудати стављањем на лијеву страну, а ожењени и удати на десну страну груди. Сватови дарују новац за китњу.
На дан свадбе, сватови се утркују да јаве кући да стиже млада. То су муштулукџије и одређени су унапријед. У знак признања од свекрве, муштулукџија добије дар (обично кошуљу), коју пребаци себи на леђа да лепрша, враћа се у сватове и саопштава старом свату да је задатак извршен и да могу да пођу кући. Невјесту дочекује свекрва, која је заложи (поспе) шећером.
Вјенчање се изводи пред свештеником у цркви, а регистровање пред матичарем. За вријеме обављања црквеног вјенчања, велика пажња је усмјерена на чин давања прстења (бурми), јер ако се случајно испусти бурма једног од младенаца, по народном вјеровању (сујевјерју) значи да ће онај чија је бурма испуштена убрзо умријети.
Ако би приликом вјенчања (кад се држе за руке) младожења невјести или обратно стегло једно другоме руку или згазило на ногу онда ће тај који то учини бити „старији“, односно господарити ће над другим.
Млада послије вјенчања баца цвијеће (бидермајер, вјенчани букет) иза себе. Она женска особа која га ухвати, према вјеровању, ускоро ће се удати.
Бројни обичаји и радње врше се у жељи за мушким потомством. Када млада дође до куће, узима мушко дијете (које је из куће или од најближе родбине) и врти га три пута у круг у наручју (с лијева на десно, односно од истока према западу као што се сунце креће). То дијете се назива накоњче (некада су мушко дијете давали младој на коња, па отуда назив „накоњче“). Ово се чини за срећу и мушки пород. Млада дарива накоњче.
Млада пребацује јабуку преко крова куће ради своје среће, здравља и напретка све чељади у кући у коју долази (преноси своји плодност и животворну снагу). Умјесто јабуке, некад се пребацивало и решето са житом (прије бацања решета преко крова куће, млада узима из решета бомбоне или орахе које се налазе у њему и баца око себе на све четири стране).
Младожења младу преноси преко кућног прага у кућу. Овдје имамо елементе поштовања и страха (али и нехришћанског учења) – јер је праг најјаче изложен опасностима од магија, а ногом не смије дотаћи праг јер ће „повриједити душе предака који под њим пребивају“. Дакле, праг је табуисано и „опасно“ мјесто, посебно у свадбеним обичајима.
Кад дјевојка дође са вјенчања пред кућу младожењину, треба да пролије воду из неког суда, како би јој сваки рад у кући брзо као вода ишао.