Поштовани,

Ако вам је у овој причи важно моје име, онда вам је неважна моја прича. Ја сам смртно болестан младић. Родитељ ми свакога дана „труби над главом“ како само треба да слушам и за неколико деценија сигурно ће ми бити боље. Каже да ја ништа не знам, а он је осмислио моју бољу и здравију будућност.

Ево, замислите, на пример, да је то моја мајка.

Виђао сам често мајку у сукњи до колена, испод које мрежасте чарапе праве геометријске облике по белој пути њене бутине, како излази из стана и одлази да се подâ којекаквим светским бандитима за обећање да ће мени бити боље. И нису болела празна обећања, па ни те мрежасте чарапе. Ја сам ипак младић савремених схватања. Болела је реч: мајка. Није болела болест. Болео је стид који не могу излечити ни лекови најбољих светских стручњака.

Али не! Ипак замислите да је то мој отац. Замислите да је моју сестру, или мог брата, пре петнаестак година на улици прегазио скупоцени аутомобил марке „Милосрдни анђео“. Е баш од тога Анђела отац тражи помоћ за моје скупе лекове. А ја сам болестан можда баш од тада! Откако ми фали половина мене. Мој брат, или моја сестра.

Волео бих када би мој отац био снажнији од мене, када би ми уливао жељу за животом. Овако ми све неописиво личи на смрт. Волео бих када би био храбар домаћин у чијем оку никада нећу видети сузу јер због те сузе се стидим и њега и себе заједно. Сузу у мом оку он још увек видео није, иако ме повредио више него моја сопствена беда. Терет сам и ја њему и он мени. Зато, било би добро да ме усвоји неки храбрији домаћин који ће ми макар изразом лица уливати снагу, који ће ме спасити макар смртности стида. Лако ће ме пронаћи. У било ком граду од Суботице до Призрена живи по један… ја.

Моја породица не брине о мени онако како бих ја желео. Од болести се умире брже, од стида теже. Не желим да бирам између ово двоје. Ја хоћу да живим. Зато моли  хранитеље да ме усвоје док у грозници умирем ─ од стида!