• Сабрана дела неког писца представљају збирку његовог рада и оличавају његов стил, прихваћен од широке читалачке публике. Често уредници сабраних дела врше сами одабир, па она могу бити обухваћена у више тематских целина. Многа раније штампана сабрана дела нису била у издању каква су данас.

Прва сабрана дела неког српског писца објавио је Глигорије Возаревић, први српски књижар и издавач. Била су то сабрана дела просветитеља Доситеја Обрадовића, издата у десет томова, у издањима од 1833. до 1845. године.

Прва сабрана дела великог српског песника и писца Јована Дучића издала је Издавачка кућа „Народна Просвета„ из Београда,  1. децембра 1929. године, у четири књиге. Сабрана дела  Јована Дучића издата су у едицији „Библиотека савремених југословенских писаца„. Чланови редакционог одбора били су Вељко Петровић, Душан Васић и Милан Кашанин, а председник је био сам Јован Дучић. Предговор овом издању написао је Богдан Поповић, познати српски књижевни критичар и есејиста. Књиге је штампала штампарија „Привредник„ из Београда.

У напомени прве књиге сам Дучић пише да је редиговао своје досадашње цело песничко дело и да оно мора остати тако без ичије допуне и измене у даљим издањима.

Прва књига „Песме сунца„ обухвата песме које је Дучић писао у Паризу,  Женеви, Софији и Атини , у раздобљу од 1900. до 1923. године. Књигу је посветио пријатељима Алекси Шантићу и Атанасији Шоли. Књига је подељена на шест целина. Први циклус песама је под називом „Сенке по води„, други циклус носи наслов „Јадрански сонети„, трећи су „Јутарње песме„, четврти „Вечерње песме„ , пети циклус су „Сунчане песме„ и шести је „Душа и ноћ„. Једна од песама из ове књиге је и песма „Јабланови„.

Друга књига је под насловом „Песме љубави и смрти„.  Песме су писане за време Дучићевих боравака у Београду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Женеви, у периоду од 1903. до 1925. године. Међу песмама је и предивна песма под насловом „Песма жени„. Дучић је књигу посветио пријатељу Слободану Јовановићу.

Песме које је Дучић одабрао за трећу књигу, под насловом „Царски сонети„, писане су у Паризу, Женеви, Риму и Атини, у периоду од 1900. до 1918. године. Песме су подељене у три целине. Прва под насловом „Царски сонети„ посвећена је пријатељу      др Војиславу Д. Маринковићу. Другу целину песама под насловом „Моја отаџбина„ песник је посветио свом пријатељу Милану Владановом Ђорђевићу. Ту су песме „Ave Serbia„ и „Херцеговина„. Трећи циклус песама под насловом „Дубровачке поеме„ посвећене су пријатељу Милану Ракићу.  Међу њима је и песма „Дубровачки мадригал„.

Четврту књигу, која обухвата кратке приче, писане у Женеви 1905. године и у Атини, 1915. године, под насловом „Плаве легенде„ Јован Дучић је посветио свом пријатељу Иву Ћипику.

Те 1929. године у „Српском књижевном гласнику„ Исидора Секулић је писала:

„Сабрано дело Јована Дучића посведочиће да је оно саставни дио наше класике, сем по високим умјетничким вредностима још и по нечем што је код нас свеједно реткост у животу и раду; дисциплина. Дучић је ученик Француза, људи код којих су се деломично сачувале методе римске дисциплине. Дучићеве песме се знају напамет у прегрштима; оне су, што поезија највише може, ушле не само у наш унутрашњи, него и у наш свакидашњи живот …„

Данас кад живимо у 21. веку, окупирани друштвеним мрежама и интернетом, кад се јављају сајбер романи, читати оригинале ових књига треба да представља право задовољство, а поседовање истих треба да представља породичну реликвију, за сваког човека, поготово оног из Требиња, као што је то за породицу Рупић.

Припремио Миливоје Мишо Рупић