НАСЛОВИ

Сјећање на злочин у Коритима


  • Код Корићке jаме у селу Корита, општина Билећа, у коjу су усташе – муслимани из Фазлагића Куле под вођством усташког повjереника Хермана Тогонала и гатачког хоџе Мухарема Главинића, мучки убиле и бацили у jаму више од 130 Срба мjештана овог и околних села, сваке године почетком јуна мјесеца, служи се помен и обиљежава годишњица од овог страшног злочина.

koricka-jama_znak
Злочин у Коритима догодио се у ноћи између 4. и 5. jуна 1941. године, а кости корићких страдалника извађане су 1953. године, када jе на основу 180 пронађених лобања установљено да jе броj жртава Корићке jаме био знатно већи.

Наjстариjа жртва те страшне ноћи био jе осамдесетогодишњи Јевто Сворцан, док jе наjмлађи био четрнаестогодишњи дjечак Коста Глушац, коjи jе jедини пружао отпор зликовцима над jамом.
Прво спомен-обиљежjе корићким жртвама изграђено jе 1966. године, а 1991. године, на 50. годишњицу злочина, на споменик jе постављена и скулптура, рад академског ваjара Нандора Глида из Београда.
Међу страдалницима наjвише jе било чланова породица Сворцан, Бjелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулиjа, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан.

У књизи Сава Скока „ Крваво коло херцеговачко“ о злочину у Коритима, између осалог, можемо прочитати:
„Тада jе пред Соколски дом стигла група усташа са камионом Мума Хасанбеговића, трговца из Авдовца. Камион се зауставио пред вратима Соколског дома из кога су џелати изводили свезане људе и убацивали их у камион. Када су убацили 7 до 8 „снопова“ (око 20 људи), камион jе кренуо према Гацку и зауставио се на Кобиљоj глави (превоj између планине Бjелашнице и Троглава), код jаме Голубинке, дубоке око 25 метара. Ту jе чекала велика група злочинаца, коjи су одмах почели да одвлаче с камиона троjку по троjку на сам руб jаме, где су их убиjали ватреним оружjем, маљевима, кундацима, секирама и ножевима и сурвавали у провалиjу.

То се поновило седам пута у периоду од 21 час 4. jуна до 5 часова изjутра 5. jуна; после ликвидациjе jедне партиjе камион се враћао по друге све док ниjе ликвидирана и поседња група. Ево како jе jедан од преживелих Корићана (Милиjа Бjелица) описао начин ликвидациjе корићких мученика:

Када се камион зауставио испред jаме ‘Голубинке’ на Кобиљоj глави, коjа jе била окружена до зуба наоружаним усташама, било jе сваком jасно да jе то губилиште на коме ће нас ови крвници побити као стоку… На нашу несрећу, нас троjица (jа, моj брат Голуб и кум Гаврило) будући да смо први убачени у камион, тик уз кабину, сада смо били последњи на реду за клање, осуђени да своjим очима гледамо мученичку смрт 27 (толико их jе било у тоj партиjи, прим C.C.) своjих комшиjа, рођака, приjатеља и кумова… Наше мучно ишчекивање коjе jе, чинило нам се бескраjно траjало, наjзад се завршило. Усташе су нас грубо извукле из камиона и гурале према отвору jаме, удараjући нас немилице. Наши покушаjи да избегнемо или ублажимо ударац, jош више су распаљивали мрачне нагоне тих људских наказа. Када су нас догурали на сам руб jаме, мене су поставили лицем према понору; Голуба према jедном, а Гаврила (Носовића) према другом џелату, коjи су са напуњеним пушкама чекали знак да из непосредне близине саспу живу ватру у наше главе. Осетио сам када су на устима џелатских пушака севнуле варнице и чуо пуцње, коjи нас срушише на земљу. Иако ме jе пекло десно раме био сам при свиjести; знао сам да ниjесам смртно погођен. Један метак ми jе, наиме, избио на огрлицу, док jе други прошао кроз десно раме. Чуо сам како се Голуб и Гаврило опраштаjу са животом и размишљао шта да учиним. Осjетих руке убице како ми дриjеши пертле на ципелама. Сину ми мисао да ће ми можда одриjешити и руке да би скинули капут и да ће ми та околност пружити прилику да покушам бjекство. Али, баш тада се чу заповjеднички глас:

Шта то радите?

Ово су Голуб и Милиjа, хоћемо да им скинемо капут – одговори онаj коjи jе почео да ми одвезуjе руке.
Нема времена да се то чини, а то се и не смиjе радити; манте то, бацаjте лешеве – строго рече исти човек.

Џелати ипак нису хтели са испусте своj плиjен, одриjешили су нам руке искинули капуте. Мада су ми руке биле одриjешене, десном ниjесам могао да макнем; чинило ми се да сам jош везан. Зато сам, када су нас почели подизати са земље да нас сурваjу у провалиjу, очаjнички викнуо:

Дотуците ме, жив сам!
Нећеш остати жив, матер ти jебем црногорску – просикта убица и снажно ми зари баjонет у груди, на срећу с десне стране.
Кад сам се освиjестио схватио сам да се налазим у понору пакла, на гомили лешева.“

Извор: Јадовно

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар