ПО ДУЧИЋЕВОЈ ЖЕЉИ: Требињци у Београду положили цвијеће на Калемегдану и упутили помоћ дјеци са посебним потребама

Датум: 07. 04. 2017.

Удружење Требињаца у Београду је четврту годину у низу обиљежило годишњицу смрти Јована Дучића пред његовом бистом на Калемегдану.

Благовијести су нам ове године донијеле кишу, али то није спријечило Требињце у Београду да се присјете најпознатијег пјесника, дипломате и патриоте, чије име, с поносом, носи ово удружење

Пригодним ријечима окупљенима се обратио предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић наводећи да је Дучић рођен у Требињу 5. фебруара 1874. године, „у скромној каменој кући, са дебелим зидовима, малим прозорима и чемпресима испред кућног прага“.

– Његов отац Андрија, трговац, погинуо је као устаник у херцеговачкој буни кад је Јован имао само годину дана. У свом Требињу, које је од милоште звао вртом Херцеговине, учио је основну школу. Пецао је рибу у бистрој Требишњици и са вршњацима друговао по Кастелу, старом граду, по парку препуном платана и медитеранског цвећа – рекао је Ратковић и додао да је живот Дучића најпре одвео у Мостар, потом у Сомбор, а онда у Бијељину, Београд, Женеву, Софију, Рим, Каиро, Мадрид, Букурешт, Будимпешту, опет Рим, Мадрид и коначно у Америку.

– Где год да је био настојао је да дође у Требиње, варош свог детињства. Познато је да је као ученик – скоро свако ферије проводио у родном граду – рекао је Ратковић напомињући да се Дучић најрадије дружио у Београду са Требињцима на скуповима у дому Луке Ћеловића, трговца и великог задужбинара.

– Иако је имао тек 56 година, размишљао је о смрти и на папир ставио своју последњу вољу. Једина жеља му је била да буде сахрањен у Требињу, а цео свој иметак завештавао је родном граду – књиге, слике и личне предмете. Не треба заборавити да је Требињу поклонио бисту Његошеву, споменик „требињским херојима и мученицима“ у центру града и бројне уметничке споменике – мермерне кипове, три камене чесме и две спомен-плоче – рекао је Ратковић додајући да је Дучић умро на Благовести, 7. априла 1943. године, а сахрањен је на дан када је изашла његова последња збирка песама „Лирика“, 9. априла 1943. године у Гери, у Америци, касније је пренет код манастира Светог Саве у Либертвилу. У јесен 2000. године посмртни остаци Јована Дучића, уз све државне почасти, пренети су у родно Требиње.

– Остављамо га да на миру почива у свом Требињу, у Херцеговачкој Грачаници, испод Леотара, а ми му одавде, крај његове бисте, поручујемо да ћемо вечно бити захвални за све оно што је учинио за српски род и да је незаборав остао његово средње име. Нека му је вјечна слава и хвала – рекао је Жарко Ј. Ратковић.

Он је напоменуо да је ове године, поштујући Дучићеве жеље, Удружење одлучило да финансијским прилогом од 500 КМ и лаптопом помогне Удружење родитеља дјеце и омладине са посебним потребама „Сунце нам је заједничко“ у Требињу.

У културном програму позната српска глумица Маја Колунџија Зорое казивала је стихове Дучићевих пјесама „Јабланови“ и „Повратак“.

Посебну пажњу заслужило је 60 ученика београдске основне школе „Јован Дучић“ који су под диригентском палицом професорке Славице Богић отпјевали химну школе.

Слободан Маринковић директор ове школе рекао је за СХ да је сарадња са Удружењем Требињаца изванредна.

– Сваку активност везану за лик и дело Јована Дучића радимо заједнички. Временом то је постао и део званичног плана и програма наше школе, па нема сумње да ће се тако наставити и у времену које долази – рекао је Маринковић додајући да школа слави 50 година постојања и да ће као и претходних година и ове ученици имати писмени задатак посвећен Јовану Дучићу.

Букет цвијећа испред бисте Јована Дучића положили су замјеник предсједника Удружења Раде Петровић и глумица Маја Колунџија Зорое.

Као и претходних година Требињци нису заборавили ни Алексу Шантића. Испред његове бисте цвијеће су положили предсједник Скупштине Удружења Обрад Ћук и секретарица Весна Вуковић.