• Претходних дана водила се полемика да ли данашњем Зрењанину треба вратити претходно  име Петровград.  Поводом те полемике осећам потребу да кажем следеће:

1. Приметна је злонамерна замена тезе: зашто граду Зрењанину мењати име у Петровград. У овом случају није реч о замени већ о враћању претходног имена. Сви они који се начелно изјашњавају да су против, често и  неоснованих, промене имена  градова, улица, установа…, на примеру Зрењанина/Петровграда  показују да су они ти који се залажу  за те промене и то искључиво  на идеолошкој основи.
2. Са историјског и националног значаја не може се упоредити народни херој Жарко Зрењанин са краљем Петром I Ослободиоцем. Док је Краљ Петар I Ослободилац и уједињитељ српског народа, водио Први светски рат и уз огромне жртве присајединио Србији данашњу Војводину, због чијих заслуга је дотадашњи град Бечкерек преименован у Петровград, у то време Жарко Зрењанин је од 1909-1913. похађао основну школу у свом родном селу Избишту, да би пети разред завршио у мађарском селу Скореновац  како  би  што  боље савладао мађарски језик и ваљано се припремио за даље школовање  у Сегедину  од 1914- 1917.
3. По рангу, Жарко Зрењани као народни херој  не може се поредити ни са српским војводама а камоли са краљем. Уважавајући његово учешће у НОБ од 1941-1942. када је и погинуо, његово име могло је да носи само нека нова улица  у неком новом насељу.
4. И док су у Краљевину СХС, касније Краљевину  Југославију, по први пут у историји ушле све српске земље, дотле се у међуратном периоду Жарко Зрењанин залагао за распарчавање јединственог српског етничког простора у више федералних јединица, што је била полазна основа  за стварање данашњих нових несрпских држава. Посебно се ангажовао на афирмацији Странке радног народа коју је КПЈ основала да би  преко ње легално спроводила своју политику  рушења државе због чега је често забрањивана.  Био је иницијатор одбора Странке радног народа за Војводину када је децембра 1939. донета “Платформа“ у којој је предвиђено да Војводина буде равноправна јединица у будућем државном преуређењу са осталим покрајинама,  које су у АВНОЈ-ским одлукама представљале будуће федералне републике, а данас државе. На те одлуке се и данас позивају војвођански аутономаши и они који се противе враћању Зрењанину имена Петровград.
5. Ради поређења треба подсетити да су многим  градовима и улицама поново враћена имена која су имали пре социјалистичке револуције као што су: Санкт Петербург (Лењинград), Волгоград (Стаљинград), Подгорица (Титоград) и сви градови у бившој Југославији које су испред имена града имали префикс Титов: Велес, Ужице, Дрвар, Кореница, Велење.
6. Јадно је читати текстове у којима се по опробаном комунистичком моделу све антидржавне, сеператистичке тежње заогрћу општеприхватљивим вредностима као што су антифашизам, права осиромашеног народа, где се одбрана националног идентитета проглашава повампиреним фашизмом, одвратним национализмом, клерикализмом, у чији кош се обавезно стављају и новопечени богаташи, тајкуни, иако међу њима највише има бивших партијских другова.  Они се не стиде да јавно позивају  грађане данашњег Зрењанина на организован отпор  враћању имена  Петровград. Ништа није ново. По истом рецепту су комунисти у међуратном периоду позивали све незадовољне, осиромашене, необразоване па и државне непријатеље на  рушење сваког дотадашњег културног наслеђа које није имало бар неке одлике комунистичке идеологије. Тако су најнеобразованији и најсиромашнији са поносом рушили цркве, споменике значајних  историјских догађаја и личности, а међу њима и  на стотине споменика и назива улица  Краља Петара I Ослободиоца, уједињитеља  целокупног  српског етничког простора. Противницима враћања  имена данашњем Зрењанину у Петровград  није ни до државе ни до нације, већ само до очувања поражене идеологије.  Нама нема помирења док не изумре та генерација идеолошких ослободилаца.

   Анђелко Кунарац