Онима што плачу: Путовање кроз каљугу


  • …Пут бијелих зидова испрљаних траговима стопала поглед ми је летио цијело поподне. Летио и нагло се заустављао.

SANJA

Градиво страшно досадно. Опет сам пала на испиту. Некада сам у дневнику биљежила само петице. Некада је све било другачије. Али све што почиње са некада, временом ишчезава. На крају остане никада. Некада сам трагала за смислом живота; сада покушавам да пронађем прави траг. Али који је прави? Мучи ме дубока каљуга. Молим друштво за гумене чизме. У жељи да заобиђем каљугу, путујем возом. Мирис устајалости купеа подсјећа на старо вријеме, које је прошло, и неко ново, које никада неће доћи. А и зашто би? Ми смо ратоборан народ. Ако не гинемо у ратовима, није згорег да имамо по неки воз из претходног вијека. Чисто да се не пренамножимо. И у таквом часу смрти могли бисмо поносно узвикнути: Гинем у возу којим се возио и мој отац, и мој дјед, и прадјед… И тиме спасавам своје дијете, јер, хвала Богу, овај купе никада неће видјети. Средином тунела оскудна расвјета. Помјерамо се чудним турбуленцијамa. Параноици тврде да упадамо у Бермудски троугао. На сату склопљене казаљке. Неко мисли о мени. Ваљда. Врат укочен, леђа искривљена. Утрнулом руком гамижу мрави. Немилосрдно је гризу. На сједишту испред мене високо подигнута нечија рука. Блиједа, мртвачка! Као живот умрлог… пардон, уморног путникa, чији поглед временом постаје паучина. Настависмо брзином којом се људски живот претвара у смоки. Oслушкујем тишину. Mрзим кад тишина урла, комеша се. Најљепша је кад ћути. Jедна бијела звијезда јасно се види у даљини. Звијезда иза чијих крака прву јутарњу кафу пије нечија породицa. Можда и моја. Пожељех да им се јавим, али се у тој жељи некако изгубих, па не знам шта да их питам. Ту нијемо одстајах пар тренутака, сати, година, па опет трагом жуте банкине назад у бесконачност. Далеко од својих. Мислим да је на банкини испод звијезде писало: Увијек када све не може бити једно, човјеку некако буде свеједно. Taмо срећем пријатеља М. Иванића. M. се лијечи код гђе Марић, јер не може да пронађе смисао животa. Иде на четири сеансе мјесечно. Свјеже обријан, уредно очешљан, у бијелој ,,кавалиˮ кошуљи и црним, нажалост немаркираним панталонама, четири пута мјесечно иде да потражи смисао живота. Али поглед му је и даље тужан. Цијело наше друштво је депресивно, а нико се није досјетио да срећан поглед стави на аукцију. Само неки још усхићено узвикују: Хљеба и игара. Његова депресија почела је ове године, изненада, након посјете изложби људског организма. На штандовима престижних излагача, међу њиховим производима, поред утробе, мозга, бубрега са каменцом или без њега, материце, нашла се и људска душа. По ријечима свих страних и домаћих извјештача, то је била ексклузивна прилика да се посјетиоци Сајма упознају и са метафизичком страном људског организма. Са својом душом. Досјетљиви излагач је, поред изложбене кутије у којој је био експонат, поставио мању кутијицу за добровољне прилоге души. Кутија у којој се налазила душа привлачила је неописивом, мада, како каже неколицина, исувише китњастом љепотом. Кутија је била у облику штикли свјетске звијезде Лејди Гаге. Посјетиоци кажу да је душа била неочекивано тамне боје, слична устајалој говеђој џигерици. Они који су ипак сумњичави тврде да је изложба душе била монтажа. У њену апсолутну постојаност увјерили су се они који су по несрећи осјетили и њен непријатан мирис, а нису имали пара за донацију. Они се сада лијече код чувеног психолога гђе Марић.

kaljugaВоз. Kроз полутаму Бадње вечери назиру се лица путника. Само су неки платили карту. Сви кренуше. Пост. Mирис устајале саламе у бајатом хљебу заудара од локомотиве до последњег вагона. Пут исцрпљује, гладна цријева вриште. Салама је пред празнике код нас нарочито јефтина. Свеци питају људе, а људи… постидно ћуте ждерући саламу. Мисли ми се врте око бијеле звијезде. Не златне, плаве, већ бијеле. Бијела као Локова замисао душе на рођењу, дјевојачка невиност, као груда овчјег сира, хартија прије него што је ученик Марко Р. из Вишеграда написао на њој новинарски извјештај под називом Друга тајна вечера. Биће од Марка једног дана нешто. Ако ништа, бар субјект истраживања гђе Марић.

Данима ме мучи осјећај да сам ту, жива, па опет изван свега. Ходам нијемо. Живим као оклулар војничког дурбина. Видим просјаке, болесне, биједне, луде, и оне који су све то, а мисле да им није ништа. Имам опекотине по зјеницама већ мјесец дана. Саша улази у аутобус. Он је дијете са села. Сва наша села су пропала. Али нико не може порећи да су постојала. Индрустријализација их је дуго силовала, а након порођајних болова убио. Саша је сеоско копиле, па сад трчи и урличе по аутобусу: ,,Kaд дође човјек да украде, онда се сви питате што је укро, а кад пита да му дате, онда се сви правите луди, глуви, блесави. Ја сам дивље дете, али сви сте ви већи дивљаци од мене!ˮ Саша трчећи излази из аутобуса, тражи хуманије људе међу дјецом мајчиног силеџије, испраћен хицем пљувачке момка из краја: ,,Kaжем ти, тебра, значиии, сјутра завршим посо, одем до теретане, онда се нађемо, одемо до Ушћа, гледао сам фарке, осам хиљада и шесто, али модел и боја, значи до јаја.ˮ Све лошије видим. Лијево око ми постепено отказује, али мени је све боље. Ни падавица ме више не мучи. Људи се падавице обично плаше. Ха-ха-ха, кад би знали да је то најбољи начин да у максималној кондицији продрмусате своје тијело и онда схватите колико сте срећни када све прође. Понекад се питам  ̶  шта ако је заиста човјек срећан када све прође? Шта ако нас трајање заварава? Престала сам да живим за секундe, халапљиво грабим стотинке. Не сјећам се када сам последњи пут угледала гнијездо у крошњи дрвета. Штета, кажу да то доноси срећу. Држава се много распадала. Сада само виђам потомке Достојевског. Виђам и ове друге, али њих не памтим. И виђајући их, понекад замишљам своју сахрану. Никада је не замишљам тужнo, не зато што ми се не умире, већ зато што волим живот. Немам са ким да причам о својој сахрани. Одмахују руком, узвикују: Далеко било!, а знам да су сви у животу бар једном замислили своју сахрану. Само не бих да се много једе и пије по мом гробу, чисто да не носим на души нечију шећерну болест, али да се игра и пјева свакако. Стојим на пјешачком прелазу. Још сто секунди па зелено. Руља узнемирена. Ја нисам. И даље јурим стотинке.

tunel

Узнемирени и путници у возу. На граничном прелазу чекамо већ сат времена. Путници маштају о безграничном систему. Госпође се, вођене помодарством нашег вијека, мало више истичу. Нарочито једна плаве изблајхане косе у тиграстој бундици до струка и пропелерским ноктима. Инсистира да машиновођа учини нешто и убрза царинике. Није дјецу видјела већ пар мјесеци. Каже да јој је горе но Стојанки мајци Кнежопољци. Само један господин мудро ћути. Чита прошлогодишње новине. Каже да су тада вијести биле ведрије. Наслов: Млијеко неисправно, али добро по здравље. Остали тврде како ћемо за двадесет година бити у Европи. Изразите оптимисте како смо ми већ Европа, али нас нико не примјећује. Средњошколац са претпоследњег сједишта се куне да смо некада јели златним виљушкама. Старац до њега пажљиво слуша. Каже  ̶  мала пензија. Кад отплати рачуне,  нема шта да једе. Не знам гдје смо, не знам гдје сам. Тражим границу између овдје и тамо, између исправног и неисправног млијека. Након пар стотинки жмурећи угледам краву, поље, сијено, ведро небо. И јагорчевину. И слушам неку рок-еклогу. Крава сивкасте боје. Сита. Поглед топао као млаз млијека из вимена. А онда случајно око вимена запазим уплетене снопове косе: женске, црне. Виме набрекло. Није мужена већ мјесец дана. Топао крављи поглед постаје унезверен. Трчи у круг и помахнитало риче. Задњим ногама готово не додирује земљу, предњим се хитро опире. Крај поља, испод закржљале шљиве, стоји хрома жена са шареном повезачом око главе. И тољагом у руци. Тужно нариче: ,,Joj свијете, муко моја… Помузи њено здраво млијекоˮ.

Сан ме опет превари. Грашке зноја. Погледах низ кањон ријеке. Доље кућа под маховином. Зидови обрасли дивљом пузавицом, а око урушеног димњака лете гавранови. Кажу да су деведесетих за ту кућу ратовали јунаци нашег доба. Од њих је остао само мирис тисовине и љиљана. Кућом хода мртви дух Љермонтова. Љермонтов са прозора скида завјесе од паучине. Провири. Баци поглед низ ријеку, па се повуче назад. Кажу да тамо из досаде убија мишеве по ћошковима и чита Пад куће Ашер. Преко пута њега сједи По и плете црне чарапе. За пролазнике којима ноге назебу током путовања.

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар