НАСЛОВИ

Нови блог једног Херцеговца у Београду: Да ли дуга веза подразумjева кратак крај?


Скоро сви ми у нашем окружењу знамо некога ко је у дугој емотивној вези са својим партнером. То само по себи говори да дуге и предуге везе нису пука случајност овог друштва и нашег менталитета. Напротив, има их и све су некако чешће. Људи се ваљда, услед одсуства храбрости и тежине ланаца којим их живот окива, све некако спорије одлучују на оно што им је остављено у друштвени и биолошки аманет. Додуше, многе од тих веза, због те своје “прекомерне” дужине бивају напрасно прекинуте, па се више не могу називати ни везама а камоли карактерисати као дуге. У међувремену их толика дужина практично скрати до мере њиховог непостојања …

o-LASTING-LOVE-LONG-TERM-RELATIONSHIPS-facebook-1 (1)

Izvor fotografije: cherryocean.com

Некоме је дуго и месец дана, некоме је кратко и 5 година, све опет зависи од личних жеља, схватања, емоционалне зрелости, тренутних прилика и околности. Све је то релативно и од случаја до случаја. Ја ћу се ипак задржати на оном сегменту који сваку везу од преко 3 година сврстава у дужу. Од 3-4, колико нпр. траје предвиђен академски статус – у оне баш дуге. А све преко 4 у крајње и беспотребно предуге везе. Уз опаску да се нечим увек нађе по који оправдани изузетак…

У Херцеговини то, они старији и нестрпљивији за плач првог унучета или праунучета, знају исказати много грубим термином – вуцарање. Нисам баш толико стар, али никада ми неће бити јасно толико “водање” а без неких видних, конкретних корака и потеза. Наравно, уколико се исти ти кораци уопште желе, планирају и прижељкују једног дана. А нема их много који се очекују по том питању… Или беба или брак. Или брак па беба или беба па брак, што је данас много чешћа пракса. Ако ништа од тога, онда бар заједнички живот, узајамно битисање и борба за остварење постављених циљева…

Неко своју дугу везу привидно “скраћује” и веридбом. Веридба, која сама по себи, данас, није ништа друго него атавизам неких других времена које више ретко и у филмовима можемо да видимо. У овим данашњим је само чин који много обећава а ничим не обавезује. Ништа не даје и мало шта представља осим тог утешног и уобичајено финог романтичног тренутка којим се ипак исказује љубав и нека врста озбиљније намере. Чин, којим се осим прстена не купује ништа друго него опет време. Време, којег у тим дугим везама више нико нема „ни на кашику”… Ту веридбу и разумем у раним фазама везе, али веридбу након “хиљаде пређених километара везе” заиста не разумем.

Данас је буквално све подложно трошењу па и тај корпус емотивне близине и хемије између партнера. Док је, на другој страни, обновљивих извора тог емотивног бунара све некако мање. Тј. све су некако дубље, мање доступнији пресахлим душама жељним више пажње, љубави и узајамног поштовања. Грехота их је црпети и исцрпети у тим дугим везама које практично никога ничим не обавезују. А касније ће требати више него икад…

Или јеси или ниси. Или можеш или не можеш! Или желиш или не желиш! Или хоћеш или нећеш! Онима што тврде пазар и као нешто “проверавају” партнера више година, препоручио бих да провере прво ипак себе… Да ли и када желе то нешто што живот већини нас пружа и омогућава. Нема потребе да бежањем од сопствене одговорности краде драгоцено време оном другом. Но, и једнима и другима ја желим све и само најбоље. Да свака та дуга веза успе иако не успева. Да свака буде интересантна и узбудљива као оне на самом почетку. Да њихова дуга прича нема кратак него брз и срећан „крај“!

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар