• У последње вријеме имали смо, нажалост, прилике посматрати наступе неколицине српских историчара на црногорским ТВ каналима који су у јавности оцјењени и доживљени као, у најблажу руку, немушти. Ови су наступи били орјентисани ка питањима која данас окупирању дио јавности у Црној Гори (аутокефалија Српске Цркве, историјски положај Црне Горе и слично), али за српски аудиторијум су били штетни.

Због овдашњих Срба пружам путем страница уваженог Портала неколико сасвим елементарних чињеница које је потребно подастријети, не због носилаца снага распарчавања, већ због носилаца снага сабирања. Срби су, како је говорио мој драги преминули пријатељ Драган Михаиловић, родитељски народ, а родитељ је увијек родитељ. Ипак, значајан дио нашега народа је овдје у Црној Гори трајно отпао од Матице. А опет, процеси растакања нису дали свој критични резултат. Није, напросто, досегнута критична маса обраћеника који су расположени да располуте једно народно огњиште. Зато је и овај чланак управљен поборницима традицијског хода и Сабора народа који је уништаван као мало који европски народ.

У свом настојању да оснажи положај Српске цркве, Сава Немањић се 1219. или 1220. године пошао у Никеју, једно од политичких и црквених центара тада распарчаног византијског света, како би од цара Теодора I Ласкариса измолио допуштење да Српску цркву уздигне у ранг архиепископије. У присуству многобројних црквених и свјетовних великодостојника, како тај чин описују његови биографи Доментијан и Теодосије, Сава је посвећен од стране патријарха Мануила I Харитопулоса за архиепископа, добивши уз то и аутокефалност за своју цркву, односно право да будући архиепископи не морају да долазе цариградском патријарху на освећење, већ да оно може бити обављено у Србији, одлуком тамошњих епископа.

Сава је добио аутокефалију од цариградског патријарха за Цркву у српским земљама. Маја 1220, стигло је писмо архиепископа охридског Димитрија Хоматијана којим се оштрим ријечима обраћа српском архиепископу због одласка у Никеју, а не њему у Охрид. Међутим, Димитрије је стојећи на челу Охридске архиепикопије крунисао за цара личност одвојену од законитог византијског владара, епирског депота Теодора Ангела у Солуну, а сам Димитрије се спремао да се прогласи за патријарха, јер је говорио „да нема ни царства и патријарха“.

Сљедећи цариградски патријарх је био Герман II (1222-1240) и он је вјероватно Св. Сави издао томос. Димитрије је и њега при избору за патријарха критиковао. Патријарх је одговорио и осудио Хоматијана. Позвао је  Теодора Ангела „да скине црвени плашт и потпис црвеним мастилом“. Патријарх је такође одбацио Димитријев поступак крунисања  епирског деспота и позвао га да се потчини Васељенском патријарху. Герман је био одличан богослов и о томе свједоче његове Бесједе и Писма.

Сава је аутокефалност добио од патријарха Мануила I Харитопулоса (1215-1222) уз сагласност цара, али и Никејског синода Свете Цариградске патријаршије. Чин је имао огромну историјску тежину, јер се глава Цркве Срба обратила највишој тачки црквено-државне власти источноромејског царства у егзилу, дакле, трону свргнутом упадом странаца (успостављањем Латинског царства, крсташима предвођеним и омогућеним дуждом Енриком Дандолом), а угроженом узурпацијом коју подржава Охридски архиепископ Димитије Хоматијан. Тиме је поступак знатно добио на законитости, али и правичности, као високо етички. Скоро увијек је занемарена етичност и етичка димензија његова. У часу добијања аутокефалности и Охридска архиепископија је само аутономна и она не може додјелити аутокефалност Цркви Срба. Или би, данас посматрајући, било правилније да је Св. Сава кренуо за интенцијом Охрида? Његов поступак и висока очекивања цариградског трона и Цркве збио се у вријеме супарништва Никејског царства у Малој Азији и Епирске деспотовине на Балкану. Коначно, законити представници и предводници Византије, видјели су слом царства који је омогућен упадом крсташа и жељели су обезбједити процес његове рестаурације, тешко политичко-државне, али извјесно духовне (Он у вријеме начињања и коначно слома православних држава на Балкану током 14-15. вијека и неће изостати. Личност која га је снажно подупирала је Св. Кнез Лазар). Помислимо на сазнања Никејског трона о дјелу Савином и његовог оца, па онда о дубоко моралном поступку српског калуђера који путује у Малу Азију. Патријарх Манојло тада је Св. Саву хиротонисао за архиепископа Српске Цркве. Истина је да су историјске околности биле такве да је процес био узајаман и темељен на узајамности, на добро православне васељене. Поступци Димитрија Хоматијана били су неканонски и антивизантијски, а то је у свијету Св. Саве и Теодора I Ласкариса (1204-1240) било доживљено као дестабилизовање читавог православног свијета. Наше, српске копче ка дубини времена, ка првим оцима, ка Јерусалиму и земаљском и вишњем. Зато су јужни Словени сматрали Никејско царство насљедником старе Византије. Георгије Острогорски каже да је 1219. Никејски патријарх Св. Саву „рукоположио за аутокефалног архиепископа Србије“. Али, такође, велики зналац истиче узвратни резултат у подизању угледа Никејског царства и знатног подизања његовог културног утицаја. Много више него Комнини, указала се Епирска деспотовина као противник Никеји, јер је агресивни Михаило Анђел успио у формирању велике војничке државе. Он се супротставио и Млечанима и Словенима. Од 1215. на чело деспотовине дошао је Теодор Анђео Дука Комнин који је узео титулу василевса и аутократора Ромеја. Његово крунисање и помазање извршио је нико други до Димитрије Хоматијан. Између ова два висока субјекта бирао је, дакле,  Св. Сава. Када је Васељенски патријарх протествовао, Хоматијан му је одговорио да се он није ништа више огријешио о његова права, него он када је рукоположио Св. Саву за архиепископа Срба. Ништа није претјерано да кажемо да су Срби и те како допринијели великој културно-научној афирмацији Никеје која ће усљедити половином 13. вијека. Никеју су упоређивали са старом Атином, па је царство подсјећало на вријеме Константина VII Порфирогенита.

Контекст, политички контекст у којему се остварује догађај у Никеји доминантно илуструје оснивање Латинског царства и Уговор о подјели Византије. Теодор I Ласкарис је пришао градњи нове државе у западној Малој Азији, узевши Никеју са средиште. Он је такође пришао рестаурацији високих традиција Византије. И царства и патријаршије. Патријарх је, каже Острогорски, сматран за јединог законитог поглавара грчке цркве и носио је титутлу Васељенског патријарха. Тако је Никеја постала државни и црквени центар Византије. Почео је латински притисак на Никеју. Она је са друге стране била угрожена Селџуцима. Ипак се одбранила. И Ватац и Теодор II ће је културно узвисивати.

Вјерујем да је поступак Св. Саве више илустративан и примјерен калуђеру који дјелује из окриља Свете Горе, него принцу који дјелује из самосталне државе Срба. Може се рећи да је Свети имао више разлога у сасвим канонском промишљању свога дјела, када је размишљао о канонској правилности његовој да се обрати и кољенопоклоњено приђе светом трону византијском, него да иде у Охрид. Коначно, хипотетички, иако није јединствен случај, али извјесно не спада у честе, и Немања је скрушен пред црквом Византије, не пред царством. Можда је замисао о аутокефалној Цркви Срба зачета у побједничкој поворци византијског цара у Константинопољу. Њему (Немањи) је пораженом могло бити казано: „Овим побјеђуј!“. Лично сам убјеђен да је Св. Сава у Никеји могао подстријети чињенице присуства развијене старе мреже црквених средишта у српским земљама. То није предмет овог чланка.

О томосу о којем сада говоре црногорски писци. Има ли оригиналног писма владара Дукље и најстаријег Немањиног сина Вукана папи? Писма којим терети владара Босне и свога стрица великог хумског кнеза Мирослава за подршку јерзији у Босни и Хуму? Нема. Постоје само протоколи у папској канцеларији. Ипак, то писмо, строго политички мотивисано, изазвало је тако значајне и дуготрајне посљедице на живот средишњег Балкана, посебно Босне. Каже се да је кнез Вукан 1199. године упозорио папу Иноцента III да се Босном шири кривовјерје. А сплитски надбискуп Бернардо каже мало касније да је из Сплита и Трогира прогнао много патарена. Папа, стога, позива угарску круну (Емерика) да предузме кораке против Кулина бана. Тек послије три године Емерик позва бана на одговорност, а овај омогући изјаву дату на наводном Билином пољу 8. априла 1203. године.  Овдје, у случају догађаја у Никеји, мноштво посљедица, мноштво тврдњи са нивоа највиших ауторитета Цркве, чак са састава Азије и Европе, казује и свједочи догађај. Овај догађај, у Никеји, свједоче међутим сами Савини пратиоци и биографи. Па када би тврдили да су писали неистину и само политичку платформу узурпатора, онда би претходно морали смрвити и у прах стући сва епископска сједишта која је устројио Св. Сава. И читаву велепну зграду која на њему почива. Колико је докумената са краја 12. и прве половине 13. вијека изгубљено? Ево, да погледамо само ка калнцеларијама Немањића. Како се о њима поуздано зна? На темељу помена у каснијим државним актима државе Срба у којима су се владари позивали на одлуке својих предчасника. Ти су документи аутентични и у науци оцјењени као аутентични.

У вези са томосом, и друге националне цркве су га добијале у 20. вијеку. То није важно. Али докази о правној пуноћи никејског чина, не да стижу током историјског корака, политичких мијена и сломова који захватају Балкан у историји, него – пљуште. Читајте, дакле, Георгија Острогорског и видите како пише о претензијама Хоматијана. И сам Димитрије Хоматијан казује јасно о догађају у Никеји: „Али, ако си рукоположен за архијереја…“, па даље пита: „…како и за коју цркву“. И још нешто, што је јако важно: „Нити уопште имаш царску одлуку, која би потврђивала твоје рукоположење“. Дакле, Васељенски патријарх се није огласио поништењем Савине хиротоније. Хоматијан даље каже да се Србија налази у епархији престола Бугарске и да Србија има епископа у Расу кога рукополаже архиепископ Бугарске (тј. охридски). Писмо Хоматијана казује о крупноћи догађаја у Никеји и оно му, поред осталих, одређује историјски формат. Охрид је тим догађајем изгубио три епископије: Рашку, Призренску и Липљанску, а Савино достојанство прихватиле су три источне патријаршије: Антиохијска, Александријска и Јерусалимска. Хоматијану не смета што је Св. Сава упутио посланика и од папе добио круну за брата Стефана (1217), тек двије до три године прије догађаја у Никеји.

Када се говори о печетку писма Димитрија Хоматијана Св. Сави у којем га оптужује за сјај и раскош, можда бих овдје подсјетио на говор Никите Хонијата од 1191. или 1192. године посвећен Исаку II Анђелу. Он велича побједу над Далматима (Србима) и казује о рашком великом жупану као богатом кривоклетнику што је у научној литератури доживљено као вјешто сликање српског жупана који је упоређен са богатим расипником коме долази убоги Лазар. Велики је понор постојао међу Србима и Византинцима и много међусобног непознавања. Много је примјера у сачуваним списима. Св. Саве је заслуга и што је веома допринио међусобном познавању и подизању царства у часу разура који је у науци оцјењен као почетак његовог слома.

Први насљедник Св. Саве, архиеписикоп Арсеније, пренио је из Жиче сједиште Цркве у Пећ гдје је саградио (или обновио, или до краја подигао) цркву Светога Спаса. Од тада сија Пећка патријаршија, како каже црногорски митрополит Висарион (Бориловић).

Одабрана литература

• Георгије Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана св. Сави, Свето-Савски зборник II, 1938, 91-113.

• Георгије Острогорски, Историја Византије, 1969.

• Георгије Острогорски и Фрањо Баришић, Византијски извори за историју народа Југославије, том IV, Београд, 1971. Обрадили: Joванка Калић, Божидар Ферјанчић, Нинослава Радошевић-Максимовић.

• Милош Благојевић, Срби у доба Немањића. Од кнежевине до царства: 1168-1371, илустрована хроника, Београд, 1989. Предговор. Сима Ћирковић.

• Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд, 1994.

• Бојан Миљковић, Сава, Стефан Радослав и Димитрије Хоматин, Зборник радова Византолошког института САНУ LII, 2015.

• Ивана Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, Историјски нститут Београд, 2016.

• Епископ Атанасије (Јевтић), Српска Архиепископија жичка – Пећка патријаршија и Цариградска патријаршија, односи кроз историју, Видослав, год. 26, број 77, Манастир Тврдош, 2019.

• Дарко Ђого, У одбрану „Изгубљеног града“ – постмодерна моћ Цариградске патријаршије, Нова српска политичка мисао. Часопис за политичку теорију и друштвена истраживања, уторак, 15. окт. 2019.