БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Плес са ђаволом


  • Ау! У својој тихој и обавезно послепоноћној „блог атмосфери“ листам ја тај мој wорд документ у нади да међу започетим темама има нека која се иоле брзо може докрајчити и бацити вама пред суд разума, но нема. Шипак ћелави!

Ples-sa-djavolom-600x831

Извор фотографије: fundanything.com

Или да се вратим „часом“ у моју Билећу и оне детиње дане па кажем – „Трц Милојка!“ Никада ми није било јасно зашто „трц“ и која је Милојка у питању, али нема тога који на тим, каменом окићеним, просторима није користио ту узречицу у сврху неког иронично-шаљвог исказивања задовољства и пркоса оној другој страни…

Велике пословне обавезе и учестали путеви, објављивање неких других – научних текстова, уписане докторске студије (државне, наравно) и шта још све не – пофино утањише ту резерву започетих и свршених текстова које нестрпљиво чекају армије заинтересованих монитора. Хајде што утањише, него ме оставише помало и на цедилу. Сад се, мој Вукоје, сналази, смишљај и пиши нешто фрешко из мозга. „Вакат је!“

Ово за докторат нисам поменуо да би се похвалио, него ето, да некада и кад ме често „словом“ овде не буде, ипак знате „где сам и у чему сам“.

Сада ћу да пишем о нечему што и мене често буни. Што ме неретко баца у неки раздор између разума и неразума. Између хтења и нехтења. Жеља и потреба. Између све чешће туђе праксе и мог достојанства. Могао бих, на пример, да пишем о вредностима. Вредностима којима се водимо живећи овај, изгледа, некако све чуднији и морално дискутабилнији живот. Вредностима којима придајемо или не придајемо нашу пажњу, мисли, ставове, хтења и жеље. Вредностима којима се у појединим животним ситуацијама руководимо, којима робујемо, које стичемо и којих се одричемо… Вредностима којима мутимо и неретко продајемо онај разум што су нам га, доста бистра, оставили и пренели наши, а посебно они њихови родитељи.

Тешко је o томе писати с апсекта једне, у овом случају те моје – „сућут Титове“ генерације, али није тешко с аспекта овог времена које све више људи зна “окитити” придевом „ђавоље“. Нисам никада чуо никога да је овдашње време и прилике назвао „анђеоским“. А ипак нас је много, није то баш ни случајно?!

Дакле, бићу храбар па рећи, ђавоље је то неко време дошло. А нисмо вала сви ђаволи па да ће чудо неко. Или нисмо још? А шта нас то карактерише и сврстава у ту категорију него баш те „вредности“ које још само наш надахнути језик може да назива истим именом и том једном речју. Иако се у већини случајева ради управо о свему само не о вредностима које људска јединка може и треба да прихвати, следи и робује.

Тај ђаво који је завладао и који нам их намеће, тако то неприметно и мудро ради да му је за честитати. Брзина му и није толико битна колико сасвим убеђено уверење да ће, временом, на крају ипак успети обрлатити све оне чисте здраво-разумске душе које су се вековима множиле и с кољена на кољено преносиле на овим славенским просторима. И тужно, али морам рећи да он успева у томе. Осим можда још само у манастирима или забаченим, оскудним, али ипак здравим селима, ретко ћемо више наћи неку душу а да мислима или неком и нечијом „прљавом пажњом“ и ружним примером није затрована, загрижена или већ оглодана.

И ова моја је. И та твоја је, пријатељу, чим имаш то чудо пред очима. Нема бољег и невидљивијег оружја у рукама ђавола од тих електронских и медијских помагала који попут неке дозвољене дроге трују и уништавају све оно што је некада било потребно и сасвим довољно за срећан, здрав и миран живот. Но добро, морамо и требамо ићи са временом. Но, морамо ли плесати са готово сваким ђаволом тог времена, нисам баш сигуран. И сигурно је да не морамо.

Ови мало старији су се још и извукли, но ништа им лакше није када данас „чују и виде“ толико заводљивих „нумера за плес“ и уз њих ту пружену руку ђавола ка њиховом детету или унучету. Све са оним његовим учтивим наклоном. Детету пуном снаге, енергије, живости, ведрине и оптимизма. Детету жељном смеха и детету више него расположеном за плес… Плес који сваком својом „нотом“ уједа и изједа све оне здраве и праве вредности које је неко некада с великом тежњом и још већом муком усађивао и преносио. Опет с тог колена, на неко „млађе колено“…

И онда се питамо где су оне данас и зашто се иза њиховог имена крије све и свашта? Колико их још увек има у нама и зашто их је све мање у нашој деци. Па није их мање, чак их је и више. Само што су то сада неке нове, оним ђаволом с почетка, у доброј мери обрлаћене и преображене вредности да ни сами често не знамо шта више ваља а шта не ваља. Шта требамо а шта не требамо? Чему да тежимо, а чему не. Шта и како да учимо нашу децу? Да ли и даље по принципима наших родитеља, баба и ђедова који ће ту исту децу довести пред свршен чин несналажења у сопственој будућности. Или можда по неким савременим принципима којима сигурно обилују неке друге наметнуте вредности с којима ће лакше “плесати” кроз живот… Ја тога одговора још увек немам, бар „наглас“.

Тај све присутнији дух материје или несрећни материјализам, интезивно поробљава духове нашег ума и тела који се опет некако копрцају и крваре деценијама уназад. Докле ће, ако се какав крупан заокрет не направи, плашим се и рећи. Неке речи попут: традиције, обичаја, васпитања, поштења, поштовања, културе, части, чојства, јунаштва, патриотизма, вере, дате речи, обећања, кумства, братимљења остају полако завејане у смету неких времена које су иза нас. Додуше, још не у толико дубоком снегу, али какве вајде када сунца нема ни на видику… Као што га ја, овим својим, сада већ суженим и уснулим погледом кроз окно мркле ноћи не видим. Ал’ му се, близином јутра, ипак некако надам, јер знам, као што и сви ми доказано знамо на којој страни света оно излази, на којој бар да му се надамо и с које бар да га очекујемо…

П.С. Фрешко, да фрешкије не може бити.

Аутор: Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар