БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Нова година – стари живот


  • Нема веће и усиљеније пародије од толико усхићења, журбе, нервозе и гужве пред Нову годину. Њеног чекања и ишчекивања. Осим неке формалности, навике, обичаја и колико толико повода да се нешто деси у том, годину дана чеканом, дану или ноћи, заиста ништа друго нема. Или га бар ја не видим. Ако некада, тих ”голобрадих година” јесам – што и признајем, с овим средњим четрдесетим заиста сам “обневидео”! Тог Деда Мраза ја више не гледам истим очима…

Deda-mraz

Извор фотографије: www.mirror.co.uk

Тај бројчани „ресет“ и враћање те три цифре: тројке, шестице и петице на кеца, тешко да може у било чијој глави направити мисаони и животни “ресет“ свега онога што му се тренутно дешава и врзма по глави. Тешко да тај еуфорични ”повратак на кеца“ може некога убедити да потисне и заборави све што је за заборавити из претходне године. Као што је једнако немогуће бити сигуран да ће му он донети нешто боље у наредној години дана. Нешто боље или све оно што нам други пожелеше и увише у “сјајни целофан” тих и толиких честитки којих се сити напримасмо ових дана…

Сумњам да с том ноћу неко у пракси може направити неки животни пресек који ће подвући црту заборава са свим оним лошим што се дешавало у протеклој години. Практично немогуће, а испада да “у мозак једноумно” сви ми то очекујемо од ње. Мало ли је?! Као да не знамо или не желимо да знамо да се са свим тим будимо и оног првог јануара који, осим просте календарске промене, ништа никоме друго не доноси.

И онда, како се не питати чему толика еуфорија. Чему толико лудило? Бар у овом великом граду који дефинитивно живи мене, а не ја у њему. Ових дана је прости београдски успех остати ненагажен, незгажен или неударен. Мало већи – пребацити ауто у четврту брзину или прећи “зебру” пре оних 40 аутомобила. Још већи – стићи негде на време или без несвести дочекати касирку. Највећи – приметити и осетити мир, како у очима тако и у телу и у души, свима нама преко неопходан.

Свом том лудилу доприноси и оно најупитаније могуће децембарско питање: “Где ћеш за Новака?” Колико та еуфорија некога “ждере”, за то питање је многима више и децембар кратак па се оно већ прелива и из новембра. Но, мој одговор је спреман и у октобру ако треба: “За њега, ја и у ватру ако треба!” Мислећи, наравно, на наше тениско чудо! Имам утисак као да већина људи имају поуздану дојаву да ће само они најусхићенији и најнервознији, а који обавезно морају нешто купити ових дана, “претећи” први и осванути оног другог јануара. Онима који је немају, нека им је Бог у помоћ!

Против кићења, славља, весеља и оптимизма немам ништа против. Лепоте пред очима и весеља у души никада доста. Али, дајем, узимам и прихватам с резервом толике честитке и честитања. Да су баш све те жеље којих се „најискреније“ напримамо у новогодишњој еуфорији толико искрене, па нама би у преостала 364 дана било много лепше у окружењу тих наших „доброжељених честиталаца“. Много би лепше и живели и радили. И мирније, безбрижније, опуштеније и успешније. Срећније и насмејаније свакако. А овако се о живу јаду забависмо од истих тих честиталаца који нам сада, као, целу годину желе и раде „све нај”. Некада помислим, не д`о ти Бог да се оствари баш све оно што нам тако срдачно и учтиво “желе” за ту Нову годину… Ко то данас може имати онолико искрених пријатеља колико тих дана прими искрених честитки?

Постоји ту једна врста неоправдане утехе која животна дешавања и очекивања разграничава тим календарским прелазом између година. Прелазом од те једне и прве новогодишње секунде у којој се бирају наша нада, вера и љубав. И самим избором постављају опет на “једногодишњи мандат”. Нада, да је све оно лоше у години иза нас, а све доста боље у оној испред нас. Вера да нам је пријатељ свако ко нам честита и пожели нешто са његове новогодишње, укусне „вокабулар тацне”… Љубав која наивно мисли да ако ми друге толико волимо, да и они морају нас. Немам ништа против наде, вере и љубави, то је једино што живом човеку данас нико не може украсти и ништа не може убити. Јер, нада, вера и љубав ипак умиру “потоње”! Одмах после нас…

Nada-vera-i-ljubav

Зато, драги моји, ја вам овога пута осим наде, вере и љубави ништа пожелети нећу. Здравље се подразумева. Ипак, ви најбоље знате шта себи желите без да вам се ико други меша у тај избор. Ја се надам само здрављу које ће вером да пронађе и љубав. То нам једино преостаје да будемо оптимисти какви требамо и морамо бити. А, некако сам и убеђен да ми је само то довољно бар за борбу, ако не за само испуњење свих мојих жеља. Јер, не дај Боже спасти на само једну жељу. Они који су, нажалост, спали, знају која је то жеља.

Уз неизрециву захвалност што сте ову прву нашу заједничку годину у толиком броју овде и са мном, желим вам пуно непоколебљиве и истрајне наде, вере и љубави на путу остварења свих ваших реалних жеља. Уз једну једину моју – да ваше жеље не буду више само жеље, већ оно нешто што живите, гледате и осећате…

Чувајмо се и сачувајмо…
Ваш Херцеговац у Београду

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар