БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Неспокој српског бића


  • Можда ћу с оваквим мишљењем бити Робинзон Крусо на острву које се увелико и сигурно напушта, можда ће ми неки Петко спотакнути весло спаса, али ја од њега одустати нећу. Нећу, јер заиста тако мислим.

Srpski-nespokoj
Ја не знам да ли смо ми свјесни како свако својим, а сви нашим, животима морамо преузети одређену одговорност не само за своју гузицу него и за нешто много веће и тврђе од ње. Одговорност свога времена да научимо, задржимо и пренесемо нашим покољењима оно што су нашим прецима пренијели њихови. Оно што је створило јаким, одржало трајним и учинило препознатљивим сваку вјеру, њен народ и његов дух. Његову снагу и традицију! Сачувало његову историју и осигурало његову будућност…
Логично је да ћу се ја чврсто држати своје лијепе вјере православне и нашег стаменог и поноситог српског бића… А оно, као такво има своје вјековне обичаје који се преносе с кољена на кољено. Има то нешто толико јако и упечатљиво у себи што се не смије доводити у питање. Али, то што не смије, не значи да не може и да се, нажалост, данас не доводи у питање…
Све би то било добро да ја не тврдим да се баш на “овом нашем кољену” ломе нека чудна копља и трајно `ништава онај вјековни труд предака да по нечему српски народ учине препознатљивим и достојанственим. Да управо ово “наше кољено” разводњава есенцију српске снаге и митологије која се толико дуго преносила и одржала. Од цара Силног Душана и његових закона, преко Светог Саве и Немањића до цара Лазара и Боја косовског. Од Црног Ђорђа и Такова, преко “Вијенца” и Његоша, Бога рата Живојина све до наших Светаца, Николаја и Павла Патријарха… И онда смо се ми сада нашли тако обзирни и паметни, да глупљи и безобзирнији не можемо бити, да све то газимо, занемарујемо и затиремо…
Обратимо пажњу на наше свакодневне навике, хтјења и обичаје. Нарочито оне “младалачке” од којих ће једног дана учити и већ данас уче њихова дјеца а наша будућност… Будућност тог истог српског бића на које мислим. Све друго што се с временoм мијењати и прилагођавати мора нико више и не замјера, али оне круцијалне ствари по којима се наш народ вијековима краси, снажи, зове и одазива српским, доводе се у питање и то је апослутно недопустиво!
Ено их другарице, ходају па се држе за руку. Ено их и другови шетају па се све више у мислима исто држе за руку. На сваком кораку пуца од пољубаца као да се нико ни са ким годинама гледао није а и јутрос су кафу пили. Предвече се при поновном сусрету обавезно цмачу, грле и жвалаве. На несрећу она наша традиционална српска три пољупца, све су то неки накарадни пољупци: или један у једну страну, или у врат или негдје иза њега, или онако “по црнгорски” – онај рафал пољубаца у једну страну образа. Рафал који толико јечи да и Његошу у гробу уши пара. Колико их ту има и буде, па ни најбољи слушни апарат данас “избројати” не може. “Битно је” да их нема три колико их је вијековима “у српском увету” било! Пријатељи као и родбина која се дуго није видјела се све мање љубе како треба! По Богу милом – љубимо се три пута кад год се љубили! Гледају то из прикрајка наша дјеца која треба нешто часно од нас да науче. И касније своју подуче…
И свак се са сваким данас нешто грли, лиже и цмаче да човек више свашта помисли а љубави никад, чини ми се, мање. Некако то и приличније стоји нашим дамама и цурицама, али шта је с нама мушкарцима који водимо мртву трку с њима у свему томе. Све на стид и црвенило наших ђедова и прађедова који су само, збијајући редове у рову, један другом нуждом прилазили. Још кад бацамо по улици оне “коске”, “петице” као да смо сви ми један једини Новак Ђоковић. Кад прса од прса ударамо, раме о раме чешемо, шаку од шаку крешемо, уз, Бог сами зна, више које изразе и сленгове. “Помаже Бог” и “добри дан” се може још само “чути” у некој народној приповјеци или “испред” неког живог ђеда или прађеда, јер дјеца и унучад имају неке друге, модерније обичаје поздрављања…
Од силних тетоважа, преци би помислили да је општа несташица воде и сапуна. Од оне бижутерије по носевима, пупковима и обрвама сажалили би се мислећи да и ми неке ратне голготе пролазимо. Од оних пренапумпаних груди и усана закључили би да се пчеле сада по женама, а не по дрвећу роје. Сва чешћа два презимена иза њихових имена бацила би сумњу да сада свака има по два званична мужа. Силна препланула (искварцована) тијела, па и у сред бијеле зиме, гонила би их на закључак да су неке жестоке климатске промјене наступиле. Згодна тијела млађаних момака нису више дјело њиве и камена, јер су теретане пуне хемије и ђавола. Свете гусле сада плачу уз стихове: “Родићеш ми сина краља кокаина” и других музикалних фекалија којима свакодневно пунимо наше уши. Боље ипак да станем…
Ех, гдје су данас они наши велики ђедови и велике бабе? За разлику од данашњег “брата великог” и свих његових камера које прате и снимају гомиле неких људи жељних титуле лудачке. Да којим случајем они упале “камере своје” и посматрају шта и како то данас радимо ми, њихова дјеца, унуци и праунуци, питали би једни друге: “Шта оно раде наша дјеца, Бог им у памет?!” Мала је утјеха што дим марихуане и осталих опијата преко “камере” не би могли осјетити па би разумјели да је то само она “здрава” шкија коју су и они немилице мотали.
Рекло би се, није неки проблем и није ништа толико страшно – све су то сами тренутни и несвјесни изузеци. Али, ти исти изузеци у нашим покољењима прекрајају исконску бит српског бића чинећи га таквим да се “сутра” ни по коме, ни по чему неће разликовати од многих других небића…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар