Билећка трилогија: Професорово тамновање


  • Главна улица је као ријека, увијек се њоме одвија кретање, људи се њишу као да их матица носи, само што се овдје, за разлику од ријеке, кретање одвија у оба смјера. Она има бројне уличице и сокаке који воде до насељених мјеста.

trilogija

Једна таква притока била је улица између основне школе и Храма светог Саве с десне стране главне улице. У почетку је једним краком водила према Малој кули, а другим према кући Лазара Бабића, односно Златишту и Мирушама. Бабићева кућа била је тада једина у том дијелу вароши, па се могла сматрати као извориште одакле би се улица код Светосавског храма утопила у главну.
Ту гдје се рачвала, педесетих година започета је изградња нове гимназије. Ова улица касније ће постати једна од важнијих притока главне улице, трасираће будуће насеље на Медаковини и пут према новим индустријским објектима те везу са Мрежицом и жељезничком станицом. Изградња гимназије била је вјековна жеља народа овог краја да се њезини полазници отисну у свијет знања и науке како би једном заувијек војничка цокула престала да буде печат живота у овој вароши.
Подигла је све на ноге, мало и велико. Сви су жељели да помогну њену градњу, као да се подизао храм. Сједињујући природну бистрину и упорност дјеце и ентузијазам професора, она никада није изневјерила наде својих градитеља. Сваки је ученик из ње могао понијети поуздане мјере вриједности и етичности за сигуран животни путоказ. Тада на дужност директора долази Голуб Куреш, професор математике, човјек који ће својим радом и поступцима обиљежити будуће вријеме ове школе.
У кући Војина Бабића, у главној улици, промрзле децембарске ноћи давне 1958. настала је једна од прича о Голубу Курешу, професору Билећке гимназије, а дјечаци који су је те вечери слушали упијајући сваку ријеч нису ни слутили да ће у наставку свога живота овај човјек имати пресудан утицај на њихову будућност. Према сјећању једног од њих та прича текла је овако:
“Причало се те вечери како је прије рата у Београду завршио факултет и да је уз рат био у Билећи. Његов ближи рођак Милош Куреш био је официр у Краљевини Југославији, а у рату је био чувени четнички командант. Професора Голуба Куреша као младог интелектуалца и угледног човјека изабрали су у четнички штаб. Негдје 1944. или 1945. године партизани ухвате много четника, заробе их и потрпају у затвор. Међу њима је био и професор Голуб. Након неколико дана четници у ноћној акцији упадну у затвор, побију стражаре и ослободе све заточенике. Рано ујутру партизани су имали шта да виде: сви стражари побијени, а затвореника нигдје, само у једној ћелији сједи млади професор Куреш. Један од партизанских команданата га упита: “А шта ти чекаш, што ниси побјегао са осталом бандом?”
“Ја нисам рука крварио и ником нисам никаква зла нанио те немам разлога да бјежим”, тихо и сабрано одговори Голуб.

gimnazija

БИЛЕЋКА ГИМНАЗИЈА – Сваки њен ученик могао је након завршетка понијети солидно и поуздано знање које му омогућује успјешно даље школовање и солидно сналажење

 

 

Ипак, послије рата млади професор је осуђен и упућен у Зеницу на издржавање затворске казне.
Зеница, огроман затворски логор са стотинама затвореника.
Професору тече прва година строгог затвора. Млади ратни официри, махом нешколовани, требало је у што краћем времену да позавршавају средње школе како би могли заузети важнија мјеста у новоствореној држави. Официри млади, утегнути, с еполетама и новим новцатим чиновима полажу испит у импровизованој затворској учионици. Професори, махом на издражавању казне, треба да испитају нове представнике државе и власти.
Један од професора је и Голуб Куреш, који ће испитивати кандидате математику и физику. И дуго је то трајало. Редали се официри, схватајући да нема шансе да лоше прођу јер су хероји ове земље, а испитују их управо професори које су они похапсили и осудили. На крају, након обављених испита, нико од официра није положио матетматику и физику. У затвору туробна атмосфера, официри и чувари намргођени, срдити.
Начелнику затвора доводе младог професора-кажњеника Куреша, који мора да рапортира и да се извини због своје несмотрености и глупости.
Чим су увели професора у начелникову канцеларију, овај му се строго обрати:
“Шта то учини, црни професоре? Да ли се то спрдаш с нама па нам пообара овакве момке?”
“Друже начелниче, дозволите да Вам се обрати кажњеник Голуб Куреш!”
“Говори, побогу, шта чекаш!”
“Друже начелниче, по Вашем наређењу испитивао сам другове младе официре, оцијенио сам их по својој савјести, јер нико од њих не зна математику и физику. Ниједна земља неће у бољитак с незнањем, можете ми радити шта год хоћете, али док не науче, ниједан од другова официра неће код мене добити пролазну оцјену.”
Младом професору скраћена је казна и након пуштања на слободу одлази да ради у Учитељској школи у Тузли да би средином педесетих година прошлог вијека дошао у Билећу гдје је до краја радног вијека предавао математику и физику и био директор школе. Билећка гимназија била је и остала расадник квалитетних кадрова, стручних и надарених људи. Ријетко је гдје као на овом простору природа толико уложила у људе и подарила им све што није могла дати суровом “каменом мору” којим га је окружила.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар