• Цветко Рајовић, један из плејаде познатих људи требињског краја, рођен је на Цвети 1793. године у Вуковићима, селу које је пре распада Југославије било у саставу општине Требиње а сад припада општини Равно, која је припала ентитету федерације Босне и Херцеговине.

Породица Рајовић, још док је Цветко био дечак, морала је да се исели из Вуковића у Голубовиће у Паштровићима у Боки Которској јер је Цветков отац Петар убио Осман агу Шабан Агића из Требиња, у одбрани своје куће и укућана.

Цветко је имао дванаест година  кад је отишао код брата Стевана у Ријеку, који се тамо бавио трговином, а затим на школовање у Оточац и Сењ.

Са седамнаест година, заједно са братом Стеваном, због бављења трговином, долази у Земун где је брзо и лако научио грчки језик и трговачки занат, а затим прелазе  у Београд.

По пропасти Првог српског устанка, Рајовић 1813. године одлази у Трст и Венецију а затим у Беч, склањајући се као припадник српске војске којој се прикључио 1811. године у којој је код руских официра добро изучио војну доктрину. Из Беча 1815. године одлази у Одесу, где га уз добре препоруке  примају српски трговци, којих је било највише  после руских. Радио је код тада најбогатијег трговца у Одеси, код србина Јована Ризнића.

После три године боравка у Одеси, научивши руски језик и стекавши прилично радног искуства вратио се у Београд где је са братом  водио трговину житом све до 1825. године. Пшеница, раж и јечам су се углавном продавали варошком становништву.

За оно време, писмен, са знањем неколико језика, говорио је италијански, немачки и руски а служио се грчким, француским и влашким језиком, ступа у службу код Јеврема Обреновића и постаје његов секретар.

Пошто га је Јеврем хвалио да је добар и вредан, кнез Милош Обреновић га је узео за свог секретара. Секретар кнежеве канцеларије био је три године.

Кнез Милош га је слао у дипломатске мисије у Влашку и Петровград.

Кад је формирана Законодавна комисија 1829. године која је започела превод, и прилагођавање за потребе кнежевине Србије, Француског грађанског законика или Наполеоновог кодекса из 1804. године,  кнез Милош је поред Вука Караџића, Димитрија Давидовића, Лазара Зубана предложио и Цветка Рајовића.

Хатишерифом из 1830. године Београд је почео да добија постепену самосталност, једна од првих наредби кнеза Милоша била је урбанизација града, па је Цветко довео у Београд 1834. године првог страног инжењера, словака Франца Јанкеа из Беча. По његовом пројекту изграђено је много зграда, као што су Ђумуркана, Саборна црква, Лицеј и кућа Цветка Рајовића, која је грађена између 1835. и 1840. године у неокласицизму, на углу данашњих улица Узун Миркове и Тадеуша Кошћушка, у којој је касније била смештена реалка, штаб војске, енглески конзулат, основна школа а данас Педагошки музеј.

Након проглашења Сретењског устава 15. фебруара 1835. године Рајовић је постављен за члана Државног савета.

Као одан династији Обреновића, за време прве владавине кнеза Михајла Обреновића, био је на дужности попечитеља – министра унутрашњих дела од 16.5.1840. до 25.5.1842. године.

На основу захтева уставобранитеља кнез Михајло је наложио свом министру Унутрашњих дела Рајовићу да сачини детаљне одредбе о дужностима управитеља вароши Београда, имајући у виду да су му као бившем управитељу вароши Београда задаци ове службе били добро познати.

Уредба о дужностима Управе вароши Београда донета је 1840. године,  која је са извесним изменама остала на снази током читавог XIX века.

Из тог периода, остало је записано да је априла 1831. године Цветко Рајовић, управник вароши београдске, известио кнеза Милоша о пожару у дућану неког кројача Бошка, чији је шегрт непажњом запалио сено, па је изгорело шеснаест дућана, а четири су делимично упропашћена. Тада се јавила и потреба да се за београдску варош набаве први реквизити за гашење пожара, који су тада постојали.

Када је поново дошла на власт династија Карађорђевића, Цветко је као присталица Обреновића и завереник против Карађорђевића  био ухапшен и осуђен на тешку робију. На притисак руске владе кнез Александар Карађорђевић је помиловао Цветка Рајовића.

Но, и поред не симпатисања Карађорђевића, 1850. године је постављен за судију Касационог суда а 1857. за председника Врховног суда.  Учествовао је у припреми и самој Тенкиној завери, чији је циљ био да се убије кнез Александар Карађорђевић.  Завереници су похапшени али за Рајовића нису доказане зле намере, па је био ослобођен оптужбе.

По повратку кнеза Милоша на власт, Цветко Рајовић је именован за председника владе и министра иностраних послова у периоду од 18.4.1859. до 8.11.1860. године. У Рајовићевој влади су поред осталих били и Љуба Ненадовић као мнистар просвете, Јеврем Грујић министар правосуђа и Теодор Хербез министар финансија.

Кнез Милош га је слао са  делегацијом у Цариград да захтевају да Турци напусте Србију, да Срби имају право да сами донесу устав и да Обреновићи имају наследну кнежевску власт.

Након смрти кнеза Милоша кнез Михајло га је поставио на место потпредседника Савета.

После убиства кнеза Михајла Обреновића одлуком намесништва пензионисан је 1869. године.

Умро је у Београду 22. априла 1873. године.

Цветко Рајовић био је ожењен ћерком Јанићија Ђурића, секретара Карађорђа Петровића. Како то понекад бива, и Јанићије је касније променио свој став и постао одан Обреновићима, па га је кнез Михајло поставио за члана Државног савета а потом и за председника Апелационог суда.

Цветкова ћерка Драга удала се за пуковника српске војске Антонија Орешковића, оданог кнезу Михајлу и краљу Милану Обреновићу. Као дипломата и војни теоретичар унапређен је указом краља Милана у чин генерала.

Поред тога што су тада трговци били најимућнији друштвени слој у Србији и носиоци њеног развоја то су били и државни службеници, па је тако Цветко Рајовић купио прву механичку пресу за штампање званичних новина. Биле су то „Новине Србске„ чији је оснивач био Димитрије Давидовић.

Ово све говори о марљивости, угледу и поштовању човека чији су корени и он сам везани за Требиње и Херцеговину. Говори о њему и њему сличним Херцеговцима који су као патриоте дали велики допринос својој матици Србији и српском народу.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић